Лијеска је врло отпорна биљка, не напада је велик број проузроковача болести и штеточина, па се и мјере заштите не морају често примјењивати. Међутим, власници плантажних засада лијеске, ових дана су нам тражили помоћ у рјешавању проблема с појавом бактериозне пламењаче и пепелнице у својим засадима.
У последње вријеме је све чешћа појава бактериозне пламењаче лијеске, нарочито у кишним годунама. Сматра се да има већи економски значај у односу на све друге болести лијеске заједно. Симптоми се могу јавити на листу, младарима, ресама и младим плодовима. Оптимална температурa за раст и развој бактерије је 28 °C.
Бактериозну пламењачу лијеске изазива Xanthomonas arboricola pv. Corylina. Ова бактерија на лишћу изазива појаву тамних пјега. Пјеге на листовима су ситне углавном 1-2 mm, угласте или неправилне, влажне. У почетку су жутозелене до тамнозелене боје, а касније постају црвенкасто-браон. На крају се лишће суши, али остају на гранама. На пупољцима се јавља некроза.
На зараженим љеторастима (ластарима) долази до пуцања ткива и до појаве улегнућа. Услед прстенaстог ширења пјега, љеторасти се повијају и ломе. Млада стабла, која су под стресом, имају много веће шансе да буду нападнута од стране овог патогена. Таква стаблa се суше исте године. Најосјетљивији су воћњаци од 1-4 године старости. Биљке старе 12 и више година нападнуте овом болешћу имаће смањен принос због сушења врхова крошњи, а самим тим образује се мањи број родних пупољака. Уколико рано дође до заразе на ресама, оне се суше и отпадају. Ако зараза захвати младе плодове они се смежурају, суше се и опадају.
Поред Xanthomonas arboricola pv. Corylina, лијеску напада и Pseudomonas syringae pv. Avellanae, која изазива веома сличне симптоме као и претходна, али крајњи облик симптома су рак ране на гранама из којих се може појавити исцједак. Ова појава доводи до сушења, прво грана, а онда цијеле биљке.
Сузбијање проузроковача бактериоза се спроводи уклањањем заражених грана 60-90 cm испод зараженог мјеста или цијелих биљака код јачег напада. Зараза настаје и због коришћења недезинфикованог алата за резање. На већа растојања се преноси садним материјалом и то је главни начин ширења болести. Из тог разлога, главна мjера борбе против ове болести је коришћење здравог садног материјала, а од хемијске заштите третирањем средствима на бази бакра прије и на почетку вегетације, односно прије отварања пупољака. На основу искуства произвођача који су имали проблема са наведеним бактериозама, препорука је да се у јесен, након завршетка вегетације и у току зиме третира бакарним препаратима у 30 % јачој концентрацији од концентрације која је предложена у упутству.
Поред бактериозне пламењаче, на лијесци се јавља пепелница, болест коју изазива гљива Phyllactinia guttata (Phyllactinia corylea). Пепелница лијеске је најчешће обољење лијеске. Симптоми ове болести лијеске се јављају током љета. Пепелница прије свега напада листове. На наличју листа образује се пепељаста превлака. У почетку, превлака је слабо развијена и уочљива, а касније се шири и ствара компактну пепељасту масу. Током септембра, наличје листа пожути, касније потамни и опада. Паразит презимљава у опалом лишћу и наредне године се интензивно шири.
Чешће се јавља у медитеранском, него у континенталним условима гајења. Штете које настају опадањем лишћа утичу на фотосинтетску активност, чиме се воћка изнурује, па јој у наредној години опада пораст и родност.
Сузбијање се врши механички, сакупљањем и одстрањивањем зараженог и опалог лишћа и хемијским мјерама примјеном фунгицида на бази сумпора или системицима. Препорука: Ако користите сумпорне фунгициде онда се мора обратити пажња на концентрацију која мора бити много нижа од препоручене јер може изазвати палеж листова. Добро дејство су показали и фунгициди на бази фенаримола, пенконазола, мептилдинокапа и стробилуруна.
Штеточине лијеске
Од штеточина лијеску најчешће напада лијескин или љешников сурлаш (рилаш). Лијескин сурлаш је штеточина распрострањена свуда где се гаји лијеска. Може да нанесе штете од 25 до 70% у укупној производњи лијеске. Има једну генерацију годишње. Презимљава у стадијуму ларве у земљишту на дубини од 10 до 20 cm. Када су температуре ваздуха од 10 до 15 степени и више, имага постају активна.
Допунски се хране лишћем и прави оштећења на њему, а после копулације имаго у јуну буши младе плодове и полаже јаја. У сваком плоду положи једно јаје. Једна женка у сезони оштети од 130 до 150 плодова. Након полагања јаја женка затвара убодно мјесто па се рупице на оштећеном плоду не виде. Испиљене ларве се хране језгром, док плод не опадне. Крајем љета ларва сурлаша излази из плода и завлачи се у земљиште где презимљава у облику лутке. У годинама неповољним за њихов развој могу остати у том стадијуму до три године. У прољеће напада цвјетове и цвјетне дршке. Нагриза младо лишће и тек развијене ластаре док се не развију млади плодови кад прелази на језгро. Нападнути и оштећени плодови су нормалне величине, али раније опадају. Сем тога оштећени плодови су подложни болестима јер представљају улазна врата патогенима плода (најчешће изазивачима трулежи) па као последица тога настају и секундарне штете које често могу бити веће од примарних.
Као мјере за сузбијање препоручује се сакупљање оштећених плодова са ларвама и редовна обрада земљишта како би се уништиле лутке у земљишту. Хемијске мјере се предузимају у вријеме допунске исхране одраслог инсекта неким од инсектицида са контактним или дигестивним дјеловањем, највише два третирања у размаку од 12 до 14 дана. Третирање се примјењује када, након тресења, испод родног грма или стабла сакупимо 3-4 одрасла сурлаша.
Од штеточина на лијесци се повремено може јавити и љешникова гриња (Eriopheyes avellana). Јавља се на наличју листа, а по једно јаје полаже у неотворен пупољак. Кад је јачи напад може изазвати дефолијацију. Сузбија се и током вегетације и у току зиме јер презимљава у стадијуму јајета плитко у земљишту као и у опалом лишћу. За зимско третирање се користе уљни препарати, а током вегетације се третира неким од акарицида.
Ваши на лијесци наносе директне и индиректне штете. Директне штете настају исхраном одраслих јединки на листу, а индиректне стварањем медне росе на којој се стварају гљиве чађавице. Међутим нису забиљежене значајније штете на лијесци од овог инсекта. Њихово сузбијање се врши индиректно сузбијањем других инсеката. Уколико се јави јачи напад сузбијање се врши неким од регистрованих инсектицида намјењених за ове штеточине.
