Паштрњак ( Pistinaca sativa L. ) је двогодишња зељаста биљка из породице Apiaceae. Гаји се још од давних времена и дуго времена је била врло цијењена зачинска и љековита биљка. Данас је помало гурнута у страну и не користи се нити приближно онолико колико својим особинама то заслужује.
До 18. вијека, паштрњак је био врло раширена биљна врста и важна храна, но тада су у први план упали кромпир, мрква и целер.
Гајени паштрњак потиче од дивљег, самониклог паштрњака који расте на необрађеним предјелима, ливадама, травњацима, уз јаркове, те претежно на храњивом, иловастом земљишту богатом калцијумом.
Значај ове повртарске културе огледа се у високом садржају угљених хидрата, посебно сахарозе, садржајем бјеланчевина, затим богатством минералним материјама (калцијум, калијум, магнезијум, сумпор, жељезо) и витамина C и бета-каротена. Код паштрњка се за исхрану користи лист и задебљали коријен, као вариво и зачин, свјеж, или као замрзнут производ. Одликује се највећом енергетском вриједношћу у односу на све биљке из фамилије Apiaceae, и износи 296.6 кЈ.
Услови успијевања
У односу на остале корјенасте врсте, паштрњак добро подноси ниске температуре и успјешно презимљује на пољу. Клија на 1-2⁰C, али је оптимална температура 18⁰C, а за цвјетање 22⁰C. Има изразите захтјеве за свјетлост, али спада у групу неутралних биљака у односу на дужину дана.
Успијева на структурним, средње тешким земљиштима, слабо киселе реакције. Коријен се боље развија на тешким и влажним земљиштима него на пјесковитим.
Технологија производње
При интензивном гајењу паштрњак заузима друго мјесто у плодореду, послије биљних врста које су обилно ђубрене стајњаком. Мора се обратити изразита пажња да се не гаји послије биљака из исте фамилије, ради смањења ризика појаве болести и штеточина.
Основна обрада земљишта обавља се у јесен на дубини од 30 cm, што осигурава дубљи растресит слој земљишта погодан за развој корјена. У прољеће, пред сјетву се врши прољећна обрада и предсјетвена припрема земљишта која омогућава брже и уједначеније ницање.
Сјетву је најбоље извршити у прољеће ( претежно март ), чим временски услови омогуће улазак у њиву. У њивској производњи сије се у 4-6 редне траке ( често гредице ) са размаком трака 50-60 cm, са међуредним размаком 25-30 cm и растојањем у реду 10-12 cm. При сјетви у редове размак редова је 30-40 cm, а у реду 8-10 cm. Дубина сјетве износи 1.5–2 cm, а за сјетву једног hа потребно је 2-6 kg сјемена, што зависи од типа сијачице односно прецизности сјетве.
Најзначајније мјере његе јесу прорјеђивање, култивирање, залијевање, те заштита. Код густе сјетве, паштрњак је пожељно прориједити у фази 3-4 стална листа, како би се коријен могао несметано развијати. Биљке које се изваде при прорјеђивању није могуће пресађивати.
Паштрњак ријетко нападају штеточине, али неопходно је прегледавати засаде и на вријеме запазити евентуалну појаву истих. Најраширенија болест паштрњка јесте пјегавост листа. Болест се појављује за вријеме обилних киша на хладним и влажним земљиштима на листу и коријену биљке. На листовима настају карактеристичне воденасте пјеге које се временом повећавају, попримају смеђу боју и постају неправилне. На рубовима пјега уочљиви су тамнији кругови. Први симптоми болести појављују се на мјестима гдје секундарно коријење излази из главног коријена. Долази до промјене боје, односно појављују се мале смеђе тачкице. Затим, пјега постаје храпава, те поприма смеђе-црвенкасту боју. Касније, заражена подручја на коријену се удубе и поцрне те су тада привлачна сапрофитским организмима због којих коријен до краја иструне.
Избор земљишта које није влажно је први услов за спрјечавање заразе. Ако је потребно, треба провести дренажу. Веома важно је сузбијати корове, понајвише дивљу мркву. Лишће се понекад штити фунгицидима на бази бакра.
Берба коријена је у јесен прве године након сјетве, може се спроводити постепено или једнократно ( ручно, подривањем, или берачицом )у пуној технолошкој зрелости крајем октобра и у првој декади новембра. Просјечан принос корјена паштрњака креће се у интервалу од 30 до 50 t/ha. Листови паштрњака се беру док су млади и зелени.
Ради својих прехрамбених и љековитих особина паштрњак заслужује мјесто међу најврједнијим повртарским културама. Узгаја се као першун, целер или мрква и друго корјенасто поврће.
Љековити значај
Оно што га издваја од осталог корјенастог поврћа је високи садржај минералних материја. Спада међу врло вриједне дијеталне намирнице.
У народној се медицини коријен, листови и плодови дивљег паштрњака користе и данас за лијечење болести бубрега, мокраћног мјехура, несанице, повишене тјелесне температуре, болести плућа и др. Љековити чај припрема се од плодова паштрњака, рибаног свјежег коријена и листова дивљег паштрњака.
Паштрњак смирује кашаљ и помаже код упале грла, упале плућа, бронхитиса и астме. Јача срце и поспјешује његов правилан рад, регулише крвни притисак и јача ћелије крвних жила. Поспјешује пробаву и ублажава пробавне сметње те помаже код надутости и гасова.
