Одржавање земљишта у воћним засадима има задатак да на најбољи начин дјелује првенствено на физичке особине земљишног слоја у коме се развијају жиле воћака, а посредно да дјелује на биохемијске и биолошке особине обрадивог слоја земљишта. Потребно је одржавањем плодности и влажности земљишта такође омогућити нормалан раст и плодоношење воћке. Обрадом земљишта у датим агроеколошким условима се успоставља повољни водни и ваздушни режим како би се процеси у земљишту несметано одвијали. Под његом воћака се подразумева примjена агротехничких и помотехничких мера са циљем да се обезбиједе услови за нормалан раст и родност воћака. Од агротехничких мера најважније су: одржавање земљишта у воћњаку, ђубрење и наводњавање. Најзначајнија својства земљишта која се користе као показатељи плодности и погодности земљишта за оптималну исхрану и ђубрење су: дубина земљишта, механички састав (текстура) и структура земљишта, ph вриједност (реакција) земљишта, садржај хумуса и храњива, водни режим и асорпциона способност земљишта.
Који ће се начини одржавања земљишта применити у датим агро еколошким условима, зависи од низа фактора: количине падавина, нагиба терена, сорте, подлоге, система гајења.
У пракси се најчешће примјењују сљедећи начини одржавања земљишта:
– чиста обрада
– чиста ледина
– међуредна обрада, а у реду затрављивање
– гајење биљака за зеленишно ђубрење
– третирање хербицидима
Зависно од начина одржавања земљишта у воћњаку у току године обраду земљишта можемо сврстати у двије групе:
- Основно, јесење орање, на дубини 15-20 cm
- Пет-шест култивирања током вегетације, на дубини 5-7 cm.
Јалови угар
Овај вид одржавања огледа се у редовној обради чиме не дозвољавамо развој корова и траве. Обезбјеђујемо довољну растреситост земљишта и појачавамо аерацију дубљих слојева, смањује се опасност од појаве штеточина које презимљавају у земљишту, а стварамо повољне услове за раст и развој коријеновог система и повећавамо активност микроорганизама у земљишту. Овај начин примјењујемо у првих неколико година од подизања засада, као и у реонима гдје љети нема довољно падавина. Није препоручљиво користити овај начин обраде у регионима гдје је присутна велика количина воденог талога, или се редовно наводњава јер може изазвати осиромашење земљишта у храњивим састојцима спирањем нитрата, погоршава структуру земљишта и појачава ерозију. Овај начин обраде подразумијева једно јесење или зимско орање и више култивирања током вегетације. Узорано земљиште у јесен треба оставити са отвореним браздама, а дубина зависи од типа земљишта, развијености коријеновог система и времена обављања. Да би јесење орање било што успјешније требало би сваке године мијењати правац- једном уздуж, а следећи пут попреко, затим је потребно мијењати и дубине орања како би спријечили сабијање земљишта. Плиће обраде обављати на дубини од 5-7cm култиватором или дрљачом. Тешка земљишта треба чешће култивирати, а лакша рјеђе. У нашим агроеколошким условима са љетњом обрадом треба престати крајем августа или почетком септембра. Чиста обрада има и својих недостатака, тј. таква земљишта сa временом губе структуру, па их је потребно чешће ђубрити. Сваке четврте године неопходно је ђубрење стајњаком, или још боље сваке четврте године гајење биљака за зеленишно ђубрење које се заоравају у пуном цвјетању (грахорица, сточни грашак, лупина, соја, итд.).
Ледина
Одржавање земљишта у виду ледине знак је екстензивности производње. Овакав начин одржавања земљишта се препоручује на ерозивним теренима, у влажним подручјима гдје 
количина воденог талога прелази 1.000 mm или су присутни системи за наводњавање, у засадима који су подигнути на већим нагибима и ако је терен склон забаривању, па је немогућ проход механизације. Недостаци оваквог начина одржавања земљишта су испољени у слабом порасту младара, појави хлоротичног лишћа, слабом квалитету плодова. Посебно се не препоручује за младе засаде јер саднице постају кржљаве и не напредују. Трава на лединама осиромашује земљиште у минералним материјама, посебно нитратима, отежава ђубрење, наводњавање и служи као склониште за ширење штеточина и болести. Ако је клима реона у коме је воћњак аридна утолико је овакав начин неповољнији.
Затрављивање међуредног простора
За разлику од ледине представља савремени начин одржавања земљишта. Травни покривач се формира између редова, чија ширина зависи од датог засада. Трава се сије на претходно добро припремљеном земљишту. За сјетву се користе смјеше различитих врста трава, као што су: енглески љуљ, ливадарка, црвени вијук, бијела дjетелина, јежевица и др. Ради уштеде финансијских средстава, може се пустити да дивља трава формира свој покривач, који касније треба само одржавати кошењем или тарупирањем. Трава која спонтано израста, често је гушћа, а и отпорнија је и на сушу. Травни покривач се тарупира или коси више пута током године (најчешће шест до осам пута). Кошење се обавља кад трава достигне висину од 10 cm, обично на три недјеље, а уколико је већа количина падавина може и чешће. Уситњена трава остаје на том мјесту, разлаже се и тако обогаћује земљиште органском материјом. Простор између травног покривача и воћака, зависно од сортимента и старости засада, одржава се адекватном применом хербицида, постављањем фолије или малчирањем, као и обрадом помоћу бочних фреза. Основне предности оваквог начина одржавања земљишта у засадима воћака јесу могућност употребе механизације током читаве године, што самим тим обезбјеђује спровођење и помотехничких мјера, као што су резидба, заштита и берба. Мањи су трошкови одржавања у односу на јалови угар, а и мања је појава ерозије. Основни недостаци су скупо формирање травног покривача сјетвом трава, као и могућност намножавања штеточина, глодара и др.
У савременим интензивним засадима са интегралном производњом са инсталираним системом за наводњавање, препоручује се затрављивање међуредних простора, а између стабала у реду третирање хербицидима, после четврте године, а дотле обрада у реду.
Правилном обрадом земљишта се најповољније регулише однос кисеоника и угљен диоксида. Довољне количине кисеоника су неопходне не само за дисање корена већ и за активност микроорганизма у земљишту који су битни носиоци плодности земљишта. Обнављање ваздуха у земљишту условљено је повећањем броја капиларних пора, што се не може замислити без обраде. За успjешно гајење воћака однос ваздушног и водног капацитета треба да буде 1:9 тј. најмање 10% земљишних пора треба да је испуњено ваздухом. Још једна мјера је веома битна – подривање земљишта која није редовна али је веома корисна јер побољшава физичко-хемијске особине земљишта.
Подривање се изводи на тешким и збијеним земљиштима која су због наводњавања постала непропусна за воду и минерална ђубрива. Из површинског слоја због сталне обраде и наводњавања врши се дезинтеграција структурних агрегата па се ситне честице спуштају у дубље слојеве и испод обрадивог слоја збијају, тако отежавају доток воде до зоне коријеновог система што проузрокује недовољну аерацију и исхрану биљке. Земљиште се подрива на 60-70cm дубине и то између редова на 1-1,5m од воћке.
