Тритикале ( Triticale sp.) је биљна врста која је настала укрштањем пшенице и ражи. Своју примјену нашла је у исхрани свих врста домаћих животиња, за прављење концентроване сточне хране од зрна или као надземна волуминозна сточна храна.
По својим особинама приноснија је од својих родитељских компоненти, посебно у мање повољним еколошким условима успијевања. Тритикале карактерише висока отпорност према болестима, штеточинама и суши, те велики ареал распрострањења, односно могућност гајења у регионима гдје кукуруз не успијева, или у подручјима са умјерено климом, као озими усјев.
Храњива вриједност тритикалеа се огледа у садржају протеина, који се креће у процентуалном интервалу од 14-17 %, високом садржају аминокиселине лизин која износи око 0,52 % што је од 10-30 % више у односу на количину лизина у комерцијалним сортама пшенице. Такође, плод је изразито богат фосфором, витаминима групе Б ( Б1, Б2, Б3, Б6 ), токоферолом, ферментима који разлажу сложена органска једињења, скробом, шећерима растворљивим у води, целулозом, уљима и др. Према досадашњим сазнањима, концентрована сточна храна направљена од зрна титикалеа најбоље резултате остварује у исхрани живине и музних грла. Као крмна биљка тритикале је приноснија у односу на остала права жита.
Поред исхране животиња, тритикале може да се користии у исхрани људи, у прехрамбеној индустрији за добијање разних тјестенина и других пекарских производа.
У односу на остала жита, представља усјев новијег датума и резултат је оплемењивачког рада човјека који је започет половином XIX вијека. Данас, добија све већи значај , у високоразвијеним земљама користи се у савременој сточарској производњи, гаји се на преко четири милиона хектара са просјечним приносом од 4 t/ha.
Полазећи од чињенице да су агротехничка улагања знатно мања у односу на остала права жита, те да је прилагодљивост и отпорност много висока, тритикале је погодан за гајење у условима органске и одрживе пољопривреде.
Услови успијевања
Тритикале се одликује високом отпорношћу према суши и ниским температурама, па добре резултате постиже и на већим надморским висинама. Презимљава боље од пшенице, отпорнији је на нагла отапања снијега и појаву ледене коре. Мале потребе за топлотом омогућавају биљкама да током топлијих зима и не прекидају свој пораст.
Захваљујући снажно развијеном корјеновом систему, велике усисне моћи, потребе тритикалеа за влагом су доста мање у односу на пшеницу. Изразита отпорност на сушу долази од воштаних превлака на листу и способности задржавања воде у ћелијама. Одлика биљке је успорено физиолошко одумирање, тако да лисни апарат функционише дуже него код пшенице и ражи и самим тим је продужен период налијевања зрна. Из тог разлога се у зрну накупи 1-2% више протеина него код пшенице, односно 3-5% више него код ражи.
Најбољи резултати у производњи забиљежени су гајењем тритикалеа на плодним земљиштима, као што су черноземи и ливадске црнице, међутим захваљујући својим морфолошким одликама корјеновог система и генетичким особинама, веома успјешно се гаји на киселим, пјесковитим, заслањеним земљиштима, сиромашним микроелементима или у условима високе концентрације токсичних елемената. Тако се гајењем тритикалеа на подзоластим, пјесковитим, ритским, новоосвојеним земљиштима, као и на исушеним барама и крчевинама, односно на свим земљиштима чија је киселост маља од 5,3, могу остварити већи приноси него са било којом њивском културом.
Тритикале је перспективна ратарска култура која заслужује пажњу произвођача, нашла је своје мјесто у ратарској и сточарској производњи, а све је више присутна и у људској исхрани. Зелена маса крмних сорти тритикалеа је њежна и сладуњава, због чега је стока врло радо једе. Многи селекционери сматрају да је тритикале хљебно жито будућности јер већ сада његов потенцијал родности надмашује постојећа права жита. Успијева у маргиналним подручјима производње пшенице у којима она константно због еколошких услова подбацује у приносу (брдско-планинска подручја), а сорте ражи високог стабла не могу у потпуности искористити плодност земљишта, а да не дође до полијегања.
