Током зимског периода болести винове лозе презимљавају како у земљишту, тако и на свим органима винове лозе, корјену, стаблу, ластарима, пуповима, бобама и отпалом лишћу.
Пламењача винове лозе – проузроковач гљива (Plasmopara viticola). Крајем љета и у току јесени стварају се споре, које презимљавају у остацима лишћа и у земљишту – ооспоре. Ооспоре клијају у прољеће ако су лишће са ооспорама и земљиште засићени водом.
За остваривање првих примарних зараза потребни су услови познати као „три десетке„ : 10 °C просјечна дневна температура, три дана узастопно 10 мм падавина, последњих 24 часа, 10 cm дуги ластари, лист промјера најмање 3 cm.
Поред хемијске заштите, савјетује се спровођење и низа агротехничких мјера као што су уклањање обољелих дијелова, резидбу обављати по сувом времену и то што касније, вршити дезинфекцију алата, вршити садњу здравих калемова итд.
Пепелница винове лозе – проузроковач гљива (Uncinula necator). Заражени листови и бобице отпадну и на њима презимљава пепелница у облику ситних куглица. Пепелница презимљава и на ластарима у виду рђастих мрља и то је мицелија пепелнице са плодоносним тијелима, дио таквих ластара се резидбом уклони. Пепелница презимљава у облику клеистотеција и мицелије из којих се у прољеће развијају заражени младари који имају скраћене интернодије и ситно лишће. Клеистотеције, пуцају и избацују аскоспоре које врше примарну инфекцију. Из њих се развијају оидије које остварују секундарну инфекцију и које видимо на површини листа, као пепељасту превлаку.
У прољеће развој патогена почиње већ на температури изнад 6 °C, а њен развој престаје изнад 30 °C. За њен развој нема потребе за кишом, довољна је релативна влажност од 30%. Сузбијање пепелнице почиње у раним фазама, када су ластари дужине 5 – 10 cm.
Црна пјегавост винове лозе – проузроковач гљива ( Phomopsis viticola) презимљава у старој лози или у остацима лозе на тлу. Црне тачкице, видљиве на зараженој лози извор су заразе, а називају се пикниди. Споре се развијају од прољећа до касног љета, зависно од временских прилика, а инфекција лозе је могућа у широком распону температура од 1 do 37°C. Болести најбоље одговара температура од 23°C и висока влажност ваздуха.
При резидби је потребно остављати што здравије пупољке и тиме смањити потенцијал болести. Након резидбе треба изнијети орезане остатке и спалити их, а добро је и скидати стару кору са лозе јер се у пукотинама често скривају узрочници болести. Хемијска заштита заснива се на прскању бакарним средствима и допунама зимског прскања а важно је напоменути да се црна пјегавост најчешће шири у раним фазама развоја лозе, када се још не спроводи заштита од пламењаче.
Сива трулеж – проузроковач гљива (Botrytis cinerea) презимљава на ластару, у пуповима и у земљишту у облику склероција и мицелија. У прољеће до инфекције може доћи већ при температури од 4°C и 90% релативне влажности ваздуха. У рано прољеће могу бити инфицирани млади пупољци који потамне и осуше се. Такође, и цвијет може бити заражен, а затим и да се осуши. На овај начин се стварају рехуљави гроздови. Аскоспоре врше примарне инфекције цвата, а касније и боба.
Да би умањили потенцијал за појаву сиве трулежи потребно је испоштовати све агротехничке мјере да би се обезбиједили услови за добро провјетравање чокота. Од хемијских мјера прво прскање треба обавити већ у цватњи, друго у вријеме затварања грозда и завршно у фази промјене боје боба. Посебну пажњу треба обратити на сорте збијеног грозда које су додатно осјетљивије на напад сиве трулежи.
