Вирус шарке шљиве је један од најраспрострањенијих вируса воћака и убраја се у десет најштетнијих вируса који изазивају болести биљака. Шарка је најпознатија и најопаснија вирусна болест шљиве која изазива огромне економске штете па се поставља питање и самог опстанка шљиварске производње, с обзиром нa тo да је ова производња ограничена јер нису створене потпуно отпорне, високородне и комерцијално прихватљиве сорте шљиве квалитетних плодова.
Болест је први пута откривена у Бугарској негдје за вријеме Првог свјетског рата, између 1915. и 1918. године. Вирус шарке шљиве је први пут описан у литератури 1932. године када је бугарски истраживач Атанасоф потврдио да је проузроковач промјена на листовима и плодовима шљиве вирус. Болести је дао име „Шарка по сливитъ“ – Шарка (Схарка), које се и данас подједнако користи.
У наше крајеве долази средином шездесетих година и врло брзо се проширила по Европи и другим континентима, где се гаји коштичаво воће. Ова болест напада око 24 врсте из рода Прунус. Поред шљиве, домаћини овог вируса су марелица, бресква, нектарина, џанарика, јапанска шљива те црни трн. Од недавно, присутност вируса забиљежена је и на трешњи, вишњи те бадему. Напада и бројне коровске биљке.
Болест шарке шљиве проузрокује вирус Plum pox potyvirus (PPV). На бази биолошких, серолошких и молекуларних карактеристика до данас је описано 7 сојева вируса шарке: PPV-M, PPV-D, PPV-EA, PPV-C, PPV-Rec, PPV-W и PPV-T.
Вирус заражава све дијелове биљке уз појаву карактеристичних симптома на листовима, цвјетовима, плодовима и коштицама. Појава симптома зависи од спољашњих услова као што су температура, начин и интензитет гајења воћака. Они варирају у зависности од врсте и сорте, старости биљке, соја вируса и често се могу запазити само на неким дијеловима биљака. Оно што отежава контролу и елиминацију заражених биљака је чињеница да зараза вирусом шарке може бити без видљивих симптома код појединих биљака домаћина. Такође, осетљиве биљке домаћини не показују симптоме у латентном периоду (од момента заразе до испољавања видљивих симптома). По литературним подацима овај период може трајати и до три године и зато се не може рећи да ли је биљка заражена или не. По остваривању почетне инфекције, вирус се у почетку споро умножава и шири у зараженом стаблу. Временом, које може бити и до пар година, вирус се може проширити на цијелу биљку изазивајући системичну инфекцију.
Први видљиви симптоми болести јављају се у прољеће , тј. на развијеном лишћу. Листови се препознају по просвјетљеним нервима у виду мозаичног шаренила лоцираног између нерава листа, заосталим порастом, коврџавим обликом. Јављају се и пјеге прстенастог облика са хлоротичним оеролом и зеленим унутрашњим дијелом. Овакве пјеге се сматрају врло карактеристичним за шарку. Број пјеге на листу је различит. Јављају се на мањем броју грана, чак могу да се јаве само на неким листовима једног изданка.
Цвјетови заражени вирусом шарке шљиве су обезбојени док су крунични листићи са тамно-розе пругама. Могу да буду захваћени сви цвјетови на биљци или како је чешћи случај само оне на мањем броју грана. На плодовима се јављају карактеристичне полукружне и прстенасте пјеге, затворено плаве боје различитих димензија. Симптоми се јављају обично прије сазријевања да би касније постали све уочљивији. Kод неких сорти испод пјега се појављују удубљења, плиће и дубље бразде разног облика и боје. Испод набораних површина, месо плода има загасито жуту боју. На коштици се могу јавити тамне прстенасте пјеге. 
Заражени плодови су неукусни, непријатне ароме и жилави. Раније сазријевају и опадају. На нектарини и брескви се јављају и деформације на плоду у виду избочина црвенкасте боје.
Промјене на плодовима доводе до њиховог пропадања и опадања. Заражени плодови губе тржишну и употребну вриједност. Најосетљивија сорта је Пожегача, мање осетљиве су Стенлеј и Чачанске сорте( Чачанска рана, Чачанска љепотица и Чачанска родна).
Шарка је као вирусна болест неизлијечива, једном заражено стабло остаје читавог живота заражено и нема могућност излечења.
Вирус се шири садним материјалом, вегетативним размножавањем заражених биљака-калемљењем и инсектима, првенствено лисним вашима.
Преношење на веће удаљености врши се преко зараженог садног материјала (подлога и калем пупољака узетих са болесних матичних биљака). Лисне ваши су одговорне за ширење вируса на мањој удаљености у областима које су већ заражене и гдје се налазе жаришта инфекције.
Kако се биљни вируси не могу сузбити хемијским третманима, неопходно је применити превентивне мјере.
Превентивне мјере подразумијевају:
- карантинске мјере контроле уношења вируса из земаља, региона или производних области у којима је вирус присутан
- озбиљан надзор над здрављем биља, праћење присуства вируса визуелним прегледима појаве симптома и лабораторијским тестирањем
- производња и коришћење безвирусног садног материјала
- избор локације и гајење врста које нису домаћини вируса шарке по ободу производних засада које би послужиле као заштитни појас (јабука, крушка, орах)
- сузбијање вектора вируса шарке шљиве (биљне ваши)
- гајење отпорних или толерантних сорти
- уништавање заражених стабала како би се спречило даље ширење..
