Мрква (Daucus carota L.) има велики значај у људској исхрани која се огледа у многобројним начинима употребе, богатсву витамина и минералних соли. Мрква је двогодишња повртна биљка, из породице Apiaceae.
Правилним и пажљивим поступцима у току, и након бербе, уз избјегавање повреда коријена, мрква може релативно дуго и успјешно да се чува током зимског периода. Дужина чувања мркве зависи од квалитета коријена, на који може да утиче вријеме бербе и правилно одређивање технолошке зрелости мркве. Зависно од потреба тржишта и намјене мрква се вади из земљишта за употребу у исхрани од момента када је коријен дебљине око 1cm па све до каснe јесени. Уколико је коријен потребно чувати дужи временски период, берба почетком октобра даје добре резултате ако температуре нису много ниске, а биљке су још увијек са дијелом лисне масе на себи, која олакшава саму бербу. Технолошка зрелост наступа када најстарији листови почињу физиолошки да одумиру, што представља оптималан рок бербе, који може да умањи губитке за око 20%. Уколико наступи кишовит период, а мрква није извађена у технолошкој зрелости, највјероватније ће доћи до појаве ретровегетације. Нови листови се развијају на рачун резервних материја коријена мркве, што утиче на смањење нутритивне вриједности, способности дужег чувања и укупног приноса, како квалитативног тако и квантитативног. Убирање мркве на мањим парцелама могуће је обавити ручно, а на великим најчешће се обавља машински.
Мрква може да се складишти ако је технолошки зрела, и која је произведена из касне сјетве, док мрква која је произведена из ране, прољећне сјетве није погодна за складиштење. Мрква веома лако и брзо губи влагу, што доводи до увенулости коријена, те влажност при којој се чува, која мора бити висока, али не у облику слободне воде која подстиче развој болести. Зрела мрква, ако се прије чувања охлади, може успјешно да се чува 4-5 мјесеци на 0°С. Нагло хлађење није неопходно, али може да буде корисно. Циљ хлађења је да се обезбједи бољи квалитет, смање вењење и губици појавом болести. Мрква се може охладити и испод 5°С током 24 часа, а углавном се примјењује хидро хлађење, мада могу се употријебити и ледени блокови. Чување мркве на 4°С и при 70% релативне влажности показује висок интензитет „сузења“ послије два мјесеца чувања. На температури од 0,5°С и 97% релативне влажности могуће је сачувати мркву током пет мјесеци. Млада, недозрела мрква се чува 4-6 седмица при 0°С.
Зрела мрква током зимског периода на домаћинствима се најчешће чува у траповима (подземним и надземним), у влажном пијеску, који се покривају сламом и земљом дебљине десетак центиметара. Пијесак спрјечава ширење болести, интензивно испаравање воде и претјерано загријавање поврћа у трапу. Дуж трапа и по вертикали, на сваких 1,5-2m, мора да се осигура вентилација. У затвореном простору, мрква се чува у сандуцима са мокрим пијеском, поредана тако да се корјенови не додирују. За чување остављају се само потпуно здрави корјенови са скраћеним лишћем, близу „главе плода”. Чување мркве на пољу је могуће само уколико временске прилике, односно температурни услови нису сувише екстремни. За овакав начин поступка, мркву треба сијати крајем априла до средине јуна мјесеца да би достигла пуну зрелост, а од средине октобра до средине новембра треба је покрити.
Поремећаји који се појављују током чувања мркве су увенулост, промјене у хемијском саставу и горчина, те појава болести. Губитак воде је најчешћи проблем код мркве. Процес прања најчешће проузрокује спољашње повреде покожице, које проузрокују нагли губитак воде код мркве. Ова појава је погодна и за настанак болести. Губици могу да се смање обезбјеђењем врло високе релативне влажности и ниским температурама. Мрква са лисном масом, у везицама, јако губи воду. Када су у питању промјене у хемијском саставу, прије свега, најдоминантнији моносахариди код мркве су глукоза, галактоза и арабиноза. Прије бербе садржај глукозе и фруктозе опада, а садржај сахарозе расте. Послије бербе, долази до обрнуте ситуације, гдје садржај сахарозе опада а глукозе и фруктозе расте, током првог мјесеца чувања на 1°С и 95-98% релативне влажности. Такође, компоненте мириса се током чувања примјетно умањују. Почетни садржај витамина С опада током времена, а опадање зависи од дужине чувања и услова под којим се мрква чува. Послије шест мјесеци чувања садржај се у просјеку губи од 50-70%. Горчина код мркве може настати током дужег периода чувања хемијским промјенама проузрокованим ослобађањем етилена од стране других врста. Настанак горчине се може редуковати чувањем на 0°С, те избјегавањем чувања мркве заједно са продуктима који ослобађају етилен. Болести које се најчешће јављају током чувања мркве су Botrytis, Sclerotinia, Rhizoctonia, Fusarium, Rhizopus и друге. Појава ових болести може се смањити уколико се избјегавају повреде коријена, уклањају оштећени корјенови, примјењују адеквантне хигијенско-санитарне мјере и ниске температуре чувања.
