Лијеска је вишегодишња воћна врста која се може гајити као стабло или као жбун. Kао стабло најчешћи узгојни облик је котласта круна или пирамидална крошња. Kод жбунастог узгоја лијеске, (који је и код нас најчешће заступљен) растојање између жбунова је 5×5 или 5×4 m. Формирање овог узгојног облика почиње тако што се након садње посађене саднице прикрате на висину око 20-30 cm. Током вегетације по жбуну се оставља 4-5 изданака, који су правилно распоређени у облику круга удаљених једни од других око 50 cm. У другој години, врши се слабије прикраћивање изданака у циљу што бољег гранања и добијања што већег броја секундарних гранчица те уклањања конкурентних избоја. Лијеска рађа на једногодишњим прирастима дужине 15-25 cm зависно од сорте. С обзиром да је лијеска изразито хелиофитна воћка, сви љеторасти који расту ка унутрашњости жбуна или имају неповољан раст, уклањају се до основе. Суштина је да се добије максимално освјетљена унутрашњост жбуна јер се на тај начин постиже добро диференцирање цвјетних пупољака као и добра прозрачност истог. Kод лијеске, осим у изузетним случајевима, (штета узрокованих градом) не треба примјењивати оштру резидбу и углавном се изводи блага резидба. Kао и код сваке друге воћне врсте код већ формираног жбуна, врши се резидба на начин да се настоји одржати однос између надземног и подземног дијела воћке те узгојни облик. Током периода зимског мировања, најбоље је изводити зимску резидбу када су температуре изнад 0°C. Сматра се да лијеска има најдужи период цвјетања, који започиње већ у јесен, када се појављују мушки цвјетови – ресе, а затим у фебруару, марту или априлу када се појављују женски цвјетови – пуп. Углавном се препоручује вршење резидбе након што се појаве први женски цвјетови те сходно томе и прилагодити резидбу.
Суштина резидбе се састоји на уклањању сухих, слабих, испреплетених, деформисаних грана те оних које расту ка унутрашњости жбуна или имају превише вертикалан раст. Такве гране се уклањају до основе, а остале се прорјеђују по систему „рибље кости„. Рамене гране у жбуну могу достићи висину од 4 – 5 метара. Да би се спријечило издуживање рамених грана те премјештање родних елемената на периферију жбуна и спријечило засјењивање жбунова из сљедећег реда, потребно је извршити њихово прикраћивање. Ово прикраћивање се изводи тако што се на раменим гранама изводи резидба на бочни прираст. Послије 15-20 година зависно од кондиције засада, жбун је потребно подмладити јер му продуктивност опада. На раменим гранама долази до смањења приноса, па је у том смислу изрођене рамене гране потребно замијенити. То је поступак који се не изводи одједном, већ у периоду од 2-3 године, постепено замјењујући изрођене гране. На мјесто уклоњене гране долази нова која се постепено формира у жбуну како би замијенила уклоњену изрођену рамену грану. На тај начин се обезбјеђује редован и стабилан принос по жбуну. Љетња резидба (јуни-јули) има за циљ бољу диференцијацију цвјетних пупољака за наредну вегетацију, а врши се прорјеђивањем вишка младара који црпе храњива те и оних који нису потребни за узгојни облик.
