Зеленишно ђубрење (сидерација) представља гајење одабраних врста биљака које стварају велику биљну масу за релативно кратко вријеме, која се у свјежем стању заорава, у циљу побољшања физичких, хемијских и биолошких особина земљишта. На овај начин земљиште се обогаћује органском материјом и азотом.
Зелена маса биљака се од 40 до 90 дана пред сјетву планираног усјева покоси, иситни, те се или заорава или остаје на површини земљишта као малч, што је посебно значајно за органску производњу. Биљке за зеленишно ђубрење могу се гајити као главни усјев када се сјетва обавља у јесен или прољеће а заорава када достигне одређену вегетативну масу, споредни усјев који се примјењује често у воћарству, пострни усев и међукултура. Биљке које су погодне за овај начин ђубрења су разне врсте дјетелина и лупина, грашак, грахорице, и нелегуминозне биљке као што су: уљана репица, сунцокрет, раж, овас, јечам, енглески и француски љуљ. Као међукултура могу да се гаје дјетелина, купусњаче, сточни грашак или сјетвом између редова (луцерка усијана између редова мркве, грашак између редова кукуруза). У прољеће, као претходна култура, може да се сије смјеша обичне грахорице и јарог јечма, затим луцерка, лупина и кадифица, која обично дезинфикује земљиште.
Биљне културе које се гаје за зеленишно ђубрење морају да испуњавају сљедеће услове: да везује атмосферски азот, да имају развијен коријенов систем и да користе теже приступачне елементе, да брзо расту и стварају велику надземну масу, да имају кратак период вегетације и да подносе сиромашна земљишта. Веома је важно да надземна маса буде довољно развијена и без дрвенастих дијелова, а опште је правило да се заоравање врши током масовног цвјетања или непосредно након цвјетања. Количина биљне масе која се на овај начин добија износи 40-50t/hа, од чега је проценат суве материје око 20%. Ове биљке се заоравају на 10-15cm дубине, и пожељно је да у току заоравања земљиште буде влажно, како би разлагање било боље.
Зеленишно ђубрење се примјењује на земљиштима која су сиромашна и имају низак садржај хумуса. Ово ђубрење обогаћује земљиште, прије свега азотом и зеленом масом, а легуминозе и азотом из ваздуха захваљујући дјеловању квржичних бактерија. У подручјима која карактеришу специфични климатски услови, зеленишно ђубрење се доста користи, када се истовремено врши заштита земљишта од исушивања, као и везивање земљишта у случају појаве јаких вјетрова, да би се спријечила еолска ерозија. На удаљене и неприступачне парцеле, гдје је тешко и економски неоправдано извозити стајњак, најбоље је ђубрење вршити зеленишним ђубрењем.
Заоравање самониклих биљака не сматра се зеленишним ђубрењем, јер усјеви нису плански и намјенски гајени, иако се и овим начином земљиште обогаћује органском материјом. Као вид зеленишног ђубрења сматра се и заоравање жетвених остатака, чиме се побољшава плодност земљишта. При овом начину треба растурити до 50kg/hа урее, како не би дошло до азотне депресије у земљишту. Органске материје не би требало заоравати на јако киселим земљиштима, јер се тада слабо разлажу. Ова ђубрива се равномјерно растурају по површини и њихова примјена је доста јефтина.
У органској производњи овај тип ђубрења је основни начин успостављања и одржавања природне плодности земљишта.
