Носиље за производњу јаја, се држе у подном и кавезном систему држања, мада се постепено прелази на природнији начин држања носиља (испуст, сједала, простор за купање носиља у пијеску и тако даље). Најважнији фактор за успјешан узгој јесте набавка кокошака од провјереног одгајивача и да су вакцинисане и здраве. У зависности од услова и начина узгоја треба одабрати и расу. Лаки хибриди као што је, на примјер легхорн, кока је велике носивости која даје чак и до 300 бијелих јаја годишње, али зато има мало меса. Постоје, са друге стране, комбиноване расе месо-јаја које су солидне носиље, а имају и довољно меса. Неки хибриди имају особину да за исхрану користе пашњак, односно храну из природе. Коке се могу набавити као једнодневни пилићи, коке од 18 недјеља старости које убрзо почињу да носе и коке са 13 мјесеци тј. такозване изношене кокошке које се узимају за потребе домаћинства.

Приликом набавке јата важи правило „сви унутра, сви напоље“, купити одједном читаво јато истог узраста и на крају експлоатације цијело замијенити новим. Кокама носиљама опада могућност ношења јаја након годину и тада се обично врши замјена, новим, младим кокама. Носивост кока из слободног узгоја је дужа и траје око двије године. Кокошке пуну носивост достижу тек негдје око 22-23 недјеље живота, а производња јаја почиње са 19-20 недјеља старости када достиже 5%, да би у 24-25 недјељи износила 75%. Од 25 недјеље производња јаја нагло расте и у 28 недјељи је 90%.

ОБЛИЦИ УЗГОЈА КОКА НОСИЉА

Узгој кока носиља у кавезима и боксовима

Овај узгој је посебно популаран због велике продуктивности, а релативно малих трошкова. Карактеристика је велики број кока носиља на малом простору. Коке не шетају слободно већ се налазе у кавезима, који су распоређени као полице на висини у више редова, а свака кока има мање од 0,5 m² простора за маневрисање. Ту се хране, поје и носе јаја, која се одмах по ношењу сабирају.

Подни узгој кока носиља

Овај облик узгоја кока је знатно бољи, оне су смјештене у ограђеним просторима, већим кавезима кокошињцима или зиданим објектима. Заштићене су од климатских непогода, предатора, лисице, мачке, пса. Кокама треба да се обезбиједи мјесто за ношење јаја и у овом облику мало је теже сакуплање јаја.

Слободан узгој

Основна карактеристика еколошке производње је постојање испуста. Коке могу слободно да се крећу да копају, чепркају, да се купају у прашини, кљуцају и да се додатно хране, али само 5-10 % од укупне исхране. Недостатак је у томе што живина оштећује и уништава вегетацију на испусту па се он врло брзо уништава, уколико се не обезбиједи ротација, односно премјештање живине са једног дијела пашњака на други. У супротном се подлога врло брзо претвара у блато, посебно на мјесту непосредно око објекта, па се повећава појава прљавих јаја и ризик од болести. Испуст у значајној мјери доприноси побољшању живота живине, али само под условом да је прекривен вегетацијом, а терен треба да је раван и без удубљења у којима се послије кише сакупља вода и ствара блато. Живини се на испусту морају обезбиједити храна и вода, како не би морале стално да улазе у објекте. Надстрешнице се морају обезбиједити на испусту, јер кокама пружају заштиту од предатора и временских услова, прије свега сунца и кише. Надстрешнице могу да буду направљене, или као заклон може послужити дрвеће или жбуње које се налази на испусту, у чијим гранама птице могу да пронађу заштиту и хладовину. Јаја из слободног узгоја сматрају се најквалитетнијим.

Припрема објекта

Прије усељавања треба припремити објекат изграђен од изолованог и непропусног материјала ради бољег контролисања микро климе. У њега се ставља 7-8 кока по квадратном метру. Објекат треба да има простирку, гнијезда и простор са летвама гдје кокошке проводе већи дио дана и увече спавају. За простирку се користи струготина од дрвета, а може да се мијеша и са сламом. Код простирке је важно да остаје што дуже растресита и сува, односно да се са повећањем влажности што спорије и теже сабија и лијепи. Дебљина јој је око 10 cm. Улога простирке је да упија влагу из измета и ствара топлотну изолацију од хладног пода. Проблеми са простирком настају у објектима који се не загријавају зими. Због ниских спољних температура повећава се проценат влаге у ваздуху и простирка се спорије суши, а у њој има бактерија и гљивица које нападају носиље, што се негативно одражава на њихову продуктивност, односно ношење јаја. Гнијезда се постављају у најудаљеније и најмирније крајеве објекта и треба да омогуће да кокошке без узнемиравања носе јаја. Праве се од даске са површином улаза око 30 са 30 cm и на седам кокошака иде једно гнијездо. Оптимална температура у објекту за носиље је од 10°C до 20°C, а сматра се да је најидеалнија између 13°C и 16°C. Неопходно је и да влажност ваздуха буде висока од 65-75%.

Освјетљење

Поред природног свијетла програмом вјештачког освјетљавања стимулише се носивост, зато је потребно да се у припремном периоду за ношење (од 17. недјеље) постепено повећава дужина освјетљавања док се не достигне дужина свјетлосног дана од 14 часова, која се одржава до краја експлоатације.

Исхрана

Посебно је важно да смјеше садрже препоручену количину протеина (око 18 %), да су прописне калоричне вриједности и да имају довољно калцијума за стварање љуске јаја. За нормално одвијање процеса производње важна је и вода. У случају нестанка воде врло брзо престаје ношење. Генерално је правило да кокице конзумирају 2 пута више воде у односу на храну. Кокама носиљама је у фази проношења и хладнијим данима потребно 130 грама хране дневно, а када је стање редовно даје се 120 грама и то се подијели на два оброка који се дају ујутру и увече. Оброке за носиље треба састављати од различитих хранива биљног и животињског поријекла. Поред основних хранива у оброке се додају и минерално-витамински додаци (премикси) и разни адитиви. Уобичајена подјела хранива је на: енергетска, протеинска и минерална.