Овчије млијеко као лијек, богат је извор протеина и слабо је заступљено у потрошњи. Неоправдано запостављено овчије млијеко се често користи само као основа за производњу сирева.
Због посебне важности за исхрану посљедњих година овчије млијеко се препоручује и од Свјетске здравствене организације. Њихови стручњаци тврде да се ради о најквалитетнијој врсти млијека, које је из неоправданих разлога незнатно заступљено у јеловнику савременог човјека.
Овчје млијеко је бијеле боје, угодног укуса и већином без мириса. Количина и састав млијека зависи су од великог броја фактора, према којима се може сврстати у три основне скупине: генетски (раса, индивидуалност), физиолошки (стадијум и редослијед лактације, здравствено стање, доб овце, број јагњади) и еколошки (исхрана, начин муже, услови држања, годишња доб, клима). Бјеланчевине у овчјем млијеку углавном су у облику казеина (75 – 80%). Овчје млијеко, у поређењу са крављим, има сличан садржај лактозе. Садржај лактозе у млијеку варира овисно о лактацији и здравственом статусу вимена. На почетку лактације садржај лактозе је виши, док је при крају лактације нижи. Овце чије је виме обољело од маститиса имају виши садржај лактозе те се садржај лактозе може узети као показатељ здравља вимена оваца. С обзиром на садржај неких витамина овчје је млијеко богатије у односу на кравље млијеко. Лактација оваца траје од 150 – 240 дана, а овиси о раси, млијечности и другим факторима. Раса значајно утиче на количину и квалитет млијека. Тако се источнофризијска овца с правом назива најмлијечнијом расом, јер даје и преко 600 килограма млијека у лактацији. Наше расе оваца дају знатно мање млијека и количина се креће од 40 – 150 kg. Највиша производња млијека се постиже у раздобљу од 3. до 4. седмице лактације, док касније опада.
Источнофризијска овца
Подручје настанка ове расе је источна Фризија, које обилује низијским предјелима претвореним у пашњаке с високом влажношћу зрака те бујном и богатом пашом. Овце имају велику и грубу главу с израженим носним профилом те доста изражене сузне јамице и крупне очи. Уши су јој доста дуге и окренуте према напријед. Ова раса није рогата. Тијело јој је обрасло вуном бијеле боје, док су глава, уши, доњи дио ногу, реп те подручје око сједне кости обрасли танком длаком. Виме им је добро развијено, с израженим сисама, погодно за машинску мужу. У лактацији која траје 7 мјесеци даје 500 – 600 kg млијека и убраја се у најмлијечнију расу оваца у свијету. Просјечна дневна производња млијека је око 3 kg и високе је плодности (200 – 300%).
Травничка праменка
Убраја се у комбиновану расу, за призводњу млијека и меса. Настала је у околини Травника, на падинама планине Влашић, у средњој Босни. Тјелесна маса оваца је 70 kg, а овнова 75 kg. Чврсте је тјелесне грађе, с дугом леђном линијом и дугим репом. Има чврсте и јаке ноге, са добро развијеним папцима црне боје. Годишње даје од 2 – 2,5 kg вуне. У лактацији дужине 253 дана овце су произвеле 137 kg млијека. Плодност се креће од 120 – 140%.
Цигаја
Цигаја се убраја у најстарије, средње велике расе оваца тројног правца производње (месо – вуна – млијеко). Глава јој је средње величине, уска, с испупченим носним профилом, који је нарочито изражен у овнова. Раса је безрога, иако се, и то посебно у овнова, могу наћи тамни, спирални рогови. Тјелесна маса оваца је 60 – 80 kg, а овнова 80 – 120 kg. Просјечна годишња маса вуне је 3 – 5 kg. Плодност је 110 – 160%. Порођајна маса јањади око 4 kg. Млијечност је добра и у лактацији од 180 дана дају од 50 – 150 kg млијека.
