Производња црног лука из арпаџика представља један од најзаступљенијих видова производње ове културе, у континенталним климатским условима, без наводњавања.
Основу ове производње чини арпаџик, односно луковице произведене у току прве године намијењене за садњу ради добијања конзумног лука. Главне одлике квалитетног арпаџика јесу добро здравствено стање, уједначена крупноћа и висок проценат суве материје, што ће осигурати добро чување, принос и квалитет луковица.
Разликујемо двије класе арпаџика и то :
I Класа, пречника 6-22 mm и
II Класа 23-30 mm ( служи за производњу младог лука).
Класирани садни материјал омогућује бржу и уједначенију садњу и даје могућност подешавања вегетационог простора према крупноћи истог.
Вријеме прољећне садње црног лука, у континенталним условима је у марту, априлу или пак мају. Каснија прољећна садња (април/мај) је ризичнија у односу на рану (март), због евентуалног недостатка влаге, што резултира ситнијим луковицама и смањеним приносом.
Може да се сади и у јесен (октобар/ новембар), и тада је производња претежно усмјерена на млади лук. Он се вади у прољеће и као салата постиже добре цијене на тржишту. Размак међу биљкама у једном реду може бити мањи него када се производи лук ради добијања главица.
Садња се обавља ручно или машински, у претходно припремљено земљиште мравичасте структуре у сјетвеном слоју. Уз предсјетвену припрему земљишта препоручује се уношење хербицида. Ручна садња је у редове на размак 30-40 x 8-10 cm (ако је у питању ситнији арпаџик онда је предложено растојање у реду 3-5 cm ). Машинска садња се обавља специјалним садилицама у петоредне траке међу којима је размак од 50-70 cm , а редова од 20-30 cm. Највећи утицај на принос има правилан положај арпаџика при садњи, што се у знатно већем проценту остварује при ручној, него при машинској садњи.
Основне мјере његе јесу међуредна обрада земљишта, заштита од корова, болести и штеточина. Међуредна обрада веома повољно дјелује на раст биљака, чини земљиште растреситијим и погодује активности корјеновог система, те формирању луковица. Могуће ју је примијенити само при већем међуредном размаку.
Закоровљеност знатно утиче на смањење приноса, и отежава вађење црног лука, те се заштита мора спроводити благовремено. Најчешће се хербициди примјењују прије садње и након ницања, а уколико дође до масовне појаве корова у другом дијелу вегетације онда је потребно примијенити и трећи третман хербицидом.
Најучесталија обољења црног лука јесу пламењача, бијела трулеж и рђа. Плодоред, те употреба здравог и дезинфикованог садног материјала представљају основне превентивне мјере у спречавању појаве и ширења болести. Врло често се и након свих превентивних предузетих мјера мора приступити примјени хемијске заштите. Фунгициди, које користимо у борби против поменутих болести лука, јесу контактни на бази бакра те комбинирани (цимоксанил и фамоксадон), а од системских примјењујемо активне материје беналаксил, металаксил и фосетил.
Штеточине као што су лукова мува, лисни минери, луков рилаш, те трипс, могу знатно утицати на смањење рода и приноса. У регијама гдје је појава ових штеточина учестала, препоручује се превентивна употреба гранулираних инсектицида, растурањем по читавој површини прије садње. Послије растурања грануле се плитко уносе у земљиште.
Производња црног лука из арпаџика је доста сигуран начин узгоја, постиже се уједначеније ницање, уједначенија крупноћа луковице, цјелокупни раст биљака је инетнзивнији, а смањује се вријеме образовања луковице, те се обезбјеђује узгој без додатног наводњавања што директно умањује трошкове производње.
