Значај и правилна употреба стајњака

Једно од најважнијих ђубрива, које се употребљава од давнина за повећање приноса, и којег производи скоро свако пољопривредно газдинство, је стајњак или стајско ђубриво. Ово ђубриво садржи све неопходне хранљиве елементе за исхрану биљака, због чега представља потпуно ђубриво. Стајњак је мјешавина чврстих и течних сточних екскремената и простирке. Његов састав, квалитет и дејство је веома промјенљиво и зависи  врсте стоке, односа чврстих и течних екскремената и простирке, хемијског састава, простирке, начина чувања и његовања, квалитета хране и његове саме употребе. С обзиром да простирка (слама, лишће) садржи у себи азот, фосфор, калијум, калцијум, магнезијум и др. елементе она директно утиче на његов састав. Просјечан састав правилно чуваног стајњака је сљедећи: 0,5 % N, 0,2 % P2O5 и 0,6 % K2O.

Из претходно наведеног произилази да је веома битан моменат у производњи стајњака његово прикупљање, чување и његовање и томе се мора посветити велика пажња, јер се неправилним чувањем губи доста хранива. Уколико се примјењује „хладни начин чувања“ стајњака, ђубриво се сваки дан износи из стаје и слаже на гомиле, које се свакодневно увећавају до висине 1,5 до 2 m. Ако се примјењује „топли начин чувања“ садржај из стаје се износи сваки дан на ђубриште и оставља на појединачно ређаним мањим гомилама (до 1 m висине), како би се интензивирали процеси ферментације, а након 3 до 4 дана гомиле се сабијају новим садржајем свјежег ђубрива из стаје. Усљед неправилног прикупљања, чувања и његовања стајњака губици у хранљивим материјама могу бити доста велики, што се касније мора надокнадити минералним ђубривима, а што се одражава на економичност производње. Састав стајњака није исти код различитих животиња, тако да је живински стајњак најконцентрованији, а потом овчији. За смањење губитака хранљивих елемената треба имати изграђено мјесто за прикупљање стајњака, односно ђубриште, мјесто гдје се стајњак чува до његове употребе. Ђубриште мора бити изграђено од чврстог материјала, дубине око  50 cm,на сjеверној страни стаје, како би се спријечио додир са сунчевим зрацима. Величина зависи од броја стоке, а правило је да за 1 крупно грло треба 1 m².

Код већине наших пољопривредних произвођача, који се баве узгојем стоке прикупљање и производња стајског ђубрива обавља се на примитиван начин, односно не изводи се на прописно изграђеним ђубриштима, него на земљи поред стаје. Код оваквог начина прикупљања ђубриво се износи из стаје свакодневно и ставља на одређену гомилу без неког реда. Код тако прикупљеног стајњака течни екскременти у великој мјери отичу, стајњак се брзо исушује и долази до великих губитака хранљивих материја (40 до 60 %), нарочитo азота и калијума.

Током прикупљања стајњака, још на ђубришту, почињу процеси разглагања и ферментације. Стајско ђубриво је богато микроорганизмима, те њиховим утицајем долази до разних промјена у стајњаку. Њиховим дејством долази до згорјевања стајњака. У основи тих процеса лежи микробиолошко разлагање органских азотних и безазотних једињења до простијих органских или минералних једињења. Главни смисао разлагања стајњака на ђубришту је уклањање сувишка угљених хидрата из њега (целулозе) и сужавање широког односа C:N у циљу повећања приступачних хранљивих елемената у њему. Од дужине згорјевања стајњака на ђубришту зависи у којој мери ће се разложити полазне компоненте из простирке и животињских екскремената, односно до којих ће промјена у саставу органских и минералних материја доћи.

С обзиром на то разликујемо свјеж стајњак, полузгорјели, згорјели и прегорјели. Свјеж стајњак настаје 1 до 1,5 месец након изношења на ђубриште. Представља само измјешане животињске екскременте са простирком, те у њему није дошло до значајнијег смањења органске материје, а и садржај приступачних хранљивих елемената је нижи, па се његова примјена у широкој биљној производњи не препоручује. Свјеж стајњак богат је угљеним хидратима (целулозом, пентозом), који су богат извор угљеникове хране за микроорганизме у земљишту, који се брзо размножавају разлажући органска једињења ђубрива. Међутим, како је микроорганизмима потребан и азот за изградњу својих ћелија, а азота у слами нема довољно, то они у ту сврху троше азот из земљишта. Због напријед наведених разлога свјеж стајњак се не примјењује, односно не препоручује за употребу. Полузгорјели стајњак се љети добија за 2 до 3 мјесеца, а зими 4 до 5 мјесеци ферментације. У њему су видљиве промјене у смањењу полазне органске материје, промјени боје и распадању простирке, те садржи више биљних хранива од свјежег. Најбоље је за све биљне културе користити згорјели стајњак, који представља уједначену масу, тамносмеђе боје, у коме се не разликује простирка. Он има најбољи однос хранљивих елемената и органске материје, што значи да је завршен процес минерализације биљних хранива и садржај приступачних облика хранива је висок. Најмањи временски период потребан за згорјевање стајњака је 5-6 мјесеци, а у одређени условима и дуже. Прегорјели стајњак се добија при дужем чувању згорјелог стајњака (10 до 20 и више месеци) и по изгледу је сличан земљи.

Стајњак је најбоље уносити пред основну обраду земљишта, у јесен. Изношење се обавља при облачном времену, без вјетра. Након његовог растурања на парцели потребно га је одмах заорати. Код нас постоји лоша пракса да се стајњак износи на парцелу и оставља у мањим гомилама више дана, недјеља, па и месеци, што има за посљедицу велике губитке хранљиве материје и смањења његове вриједности. Такође, по кишном времену дио хранива испира се у земљиште испод гомиле, тако да се тај дио добро нађубри и касније током вегетације виде се мјеста где су лежале гомиле, јер су та мјеста бујнија, гушћа и усјев спорије сазрјева. Незаоран стајњак растурен на парцели послије 3 дана губи вриједност за 25 %, послије 9 дана за 33 %, а онај који презими у том стању изгуби чак 52 % од своје првобитне вриједности. Дубина заоравања стајњака зависи од земљишта и климатских услова. На лакшим земљиштима треба га уносити дубље (10-25 cm), а на тежим плиће (5-15 cm). У пракси се стајњак најчешће заорава на дубини од 15 до 25 cm. За све окопавине стајњак треба заоравати дубље, у односу на стрна жита.

Стајњак је ђубриво које има продужено дејство. У првој години искористи се 50 % хранива, у другој 30 %, а у трећој 20 %. Због тога његова употреба се препоручује сваке друге или треће године уз додавање биљних хранива са минералним ђубривима. Најчешће препоручене дозе стајњака крећу се од 20 до 40 t/ha, а при подизању воћњака од 40 до 80 t/hа. Уколико постоји могућност, стајњак треба комбиновати са минералним ђубривима, и у том случају дозе стајњака не треба да су веће од 15 до 20 t/ha.