Производња аутохтоних, оригиналних млијечних прерађевина настала је као природни производ на одређеном простору, везана са условима живота, одређеном природом и обичајима, те тиме показује и ниво живота претходних генерација. Неопходно је да се ови производи очувају и употријебе на што бољи начин. Уз изучавање сензорних, технолошких и других карактеристика, потребно је извршити заштиту изворних млијечних производа да би се сачувала њихова природна својства и квалитет, те да се употријебе на што бољи начин. За производњу заштићених млијечних прерађевина неопходно је познавање основне сировине – млијека. Познато је да млијеко од различитих врста животиња има специфичне карактеристике везане за хемијски састав, исхрану животиња и за подручје на којем се производи. Општим сазнањем да постоје бољи и квалитетнији производи одређене регије, почело је означавање подручја на којем се врши прерада.
Прва заштита настала је у Француској за познате сиреве, гдје је уз географско име и очување традиције допуњена и са „контролисаном заштитом квалитета“ – АОЦ. Да би се задржао квалитет прераде млијека у одређеном простору, неопходно је очувати констатно традиционалну прераду према технологији која се утврди код заштите поријекла.
На брдско – планинском динарском подручју и шире, производи се већи број аутохтоних млијечних производа, али се по квалитету издвајају поједине прерађевине, као што је скоруп – кајмак и сиреви са специфичним квалитетом и својствима које је неопходно заштити. Заштита треба да иде у два правца, на географску заштиту означеног подручја и на право назива као представника групе.
Ови аутохтони производи су и до сада имали своје потрошаче и цијену, али, да би се сачувала аутохтона технологија и квалитет, потребно је извршити заштиту технологије и утврдити географско окружење. Гографска ознака поријекла треба да штити географски назив региона гдје се врши прерада. Специфичност ове заштите је условљена утицајем географске средине, природе, људским фактором, а прерада се одвија у означеном географском подручју. Ознака поријекла није увијек везана за географско поријекло, јер дугом прерадом и квалитетом на одређеном простору или мјесту, испуњава услове заштите. Савремено тржиште отвара релане услове за ширу производњу, те изворним, аутохтоним прерађевинама даје могућност да постигну стандардну и сталну вриједност. Овим производима са специфичним својствима, произведеним у сеоским домаћинствима, потребно је организовано отварање тржишта, нарочито за оне производе који се доносе са удаљених, неприступачних, планинских подручја, да добију могућност боље реализације на тржишту, реалну цијену и заштиту.
Географска заштита поријекла није привилегија појединца, него припада свима који живе на том простору. Истраживања на аутохтоним млијечним производима у планинским областима неопходно је да би се сачували аутохтоност прераде, специфичан и препознатљив укус ових производа, а прерадом треба да се постигне квалитет који задовољава стандарде савременог тржишта. Општа је оцјена да су аутохтони млијечни производи романијског подручја и подручја источне Босне квалитетни производи,а поређењем квалитета ових производа који се раде у садашњим условима са квалитетом производа од прије скоро пет деценија, може се закључити да су задржали аутохтоност, специфичне карактеристике и квалитет. Очувањем аутохтоних млијечних производа у изворном облику, заштитом и стандардном производњом помогли бисмо даљем развоју брдско –планинских подручја.
