Клима у ужем смислу је најчешће дефинисана као „просјечно (средње) стање времена“, или прецизније, као статистички опис средњих вриједности и варијабилности времена, у опсегу од неколико мјесеци до неколико хиљада или милиона година. Клима у ширем смислу представља стање, укључујући статистички опис, климатског система.
Пољопривредна производња, а посебно виноградраство, је у великој зависности од утицаја климе у току године. Винова лоза је биљка умјеренијих климата, најчешће умјерено континенталне и медитеранске климе. Климатске промјене у току посљедњих неколико година омогућавају гајење винове лозе и велике успјехе у производњи винског грожђа у условима оштријих континенталних климата и на локалитетима гдjе се винова лоза није гајила (Велика Британија, Шведска). Климатске промјене прате се преко Међувладиног панела о климатским промјенама.
Племенита винова лоза се гаји у различитим климатским поднебљима широм свијета. Међутим, највећи дио виноградарске производње налази се између 35. и 50. паралеле сјеверне географске ширине и између 30. и 45. паралеле јужне географске ширине. Производња племените винове лозе практично је немогућа у суптропском и тропском појасу. Осим тога, производња грожђа на већим надморским висинама је врло компликована због ниских зимских температура у току јесени и зиме. Најбољи положаји за подизање винограда су јужни, југоисточни и југозападни. Са добрим избором виноградарског положаја повећава се квалитет грожђа и смањује се ризик од пропадања усјева.
Утицај климатских промена одражава се и на вријеме сазријевања грожђа у многим регијама широм свијета. Температуре у току вегетације су мјера сазријевања многих сорти грожђа у којима климатски услови варирају од хладне ка топлој клими. Иако многи виноградарски региони у јужној Европи имају типичну Медитеранску климу, са дугим, топлим и сувим љетима, у централној и сјеверној Европи је заступљена континентална и влажна клима са благим и кишним љетима. У многим Медитеранским виногорјима, виногради су подложни утицају високих нивоа радијације у интеракцији са високим температурама и ниском количином падавина и воде у земљишту, што у великој мјери ограничава продуктивност винове лозе. Због тога ниска бујност тежи смањењу тежине бобица, смањењу садржаја шећера и приноса. Друге органолептичке особине бобице, као што су боја, арома и мирисна једињења, су такође ограничени од стране соларне радијације и суше. Ово може да доведе до веома нестабилних вина, са високим садржајем алкохола и веома ниским садржајем киселина у вину.
За оцјену еколошке погодности неке локације за гајење винове лозе користе се различити показатељи. У зависности од мјеста гајења винове лозе за који се везују климатски показатељи, извршена је подјела на макроклиму, мезоклиму и микрокилму. Под макроклимом се подразумјева клима цијеле Земље или неког њеног широког пространства, која укључује велики број метеоролошких станица и њихових података о времену за дужи временски период. Мезоклима или локална клима представља географску цјелину и односи се на област мању од макроклиме (шуме, дио мора, језера, градови, острва). Показатељи мезоклиме могу да нам помогну да утврдимо да ли је нека локација или виногорје повољно за гајење неке сорте винове лозе. Микроклима се односи на сасвим мале области, као што су пољопривредно земљиште, дио шуме, дио града, дио брда (падина) итд. За податке о микроклими користе се подаци једне метеоролошке станице.
