Хумус је нежива, органска материја настала у процесу разлагања биљних и животињских остатака дејством микроорганизама. Хумус је полимер кога чине 60% угљеника, 6% азота и мање количине сумпора и фосфора. Имајући у виду његов хемијски састав хумус представља складиште угљеника у земљишту. Минерализацијом се хумус распада на компоненте које могу користити микроорганизмима и биљкама као извор хране. Хумус у земљишту дјелује као „лијепак“ градећи са честицама глине структурне агрегате, па су земљишта са већим процентом хумуса растреситија, прозраченија, порознија и лакша за обраду. Хумус има одличне особине задржавања воде, а према неким истраживањима 1% хумуса на површини од 1 ha може задржати чак 170.000 литара воде и тиме спријечити њено отицање.
У земљиштима богатим хумусом корјен биљака се брже и лакше развија, микросвијет буја и чини земљиште плоднијим. Једна од особина које карактерише хумус је висок капацитет адсорпције катјона и анјона за разлику од минерала глине који су негативно наелектрисани и на својој површини могу задржати само позитивно наелектрисане јоне односно катјоне (јони калцијума, калијума, магнезијума итд). Негативно наелектрисане анјоне као што су нитратни облик азота или анјони сумпорних и борних једињења, од испирања из земљишта могу сачувати само честице хумуса. Отуда и све чешћи недостатак бора и сумпора у обрадивим земљиштима широм свијета. Како је сумпор и градивни елемент хуминских и фулво киселина, у случају његовог недостатка неће доћи до формирања стабилног хумуса већ ће се свјежи остаци органске материје потпуно разградити до амонијака и угљен диоксида који у виду гаса одлазе у атмосферу и директно утичу на повећање ефекта стаклене баште. У последњих стотину година, наглим развојем човечанства и интензивирањем пољопривредне производње дошло је до наглог пада садржаја хумуса у земљиштима широм света. Скорија истраживања показују да је садржај хумуса у земљишту са некадашњег просјека од 5%, пао на забрињавајућих 1,5%. И код нас земљишта нису много изнад поменутог просека и све је мање обрадивих површина која се могу похвалити садржајем хумуса од 3% који се сматра жељеним минимумом када се говори о успјешној пољопривредној производњи.
Један од главних узрочника убрзане минерализације хумуса је обрада земљишта и неконтролисано ђубрење. Сталном обрадом земљишта утичемо на излагање хумуса оксидативним процесима у исто вријеме убијајући огроман број микрорганизама, у првом реду микоризних гљива које су нам пријеко потребне за формирање стабилног хумуса. Рјешење за овај проблем треба тражити у редукованој обради земљишта као и у избору начина обраде.
Подривање земљишта у мањој мјери доприноси губитку хумуса у односу на дубоко орање или фрезирање.
У воћарству плитку обраду земљишта треба вршити само у зони реда, док се простор између редова може засијати травним смјешама које својим растом повећавају садржај хумуса у земљишту. Кошењем траве у међуредном просору може се истовремено вршити и малчирање (застирање) простора у зони редова.
Примјена минералних ђубрива, а нарочито прекомјерна употреба азотних ђубрива доводи до нагле деградације хумуса. Имајући у виду да су микроорганизми велики потрошачи азота и угљеника, у условима када се додају велике количине азотних ђубрива долази до њиховог наглог умножавања, а како им је поред азота неопходан и угљеник, присиљени су да га троше из резерви хумуса. Од великог значаја би било да се при додавању азотних ђурива обавезно обезбijеди и извор угљеника. Одличан извор угљеника могу бити хумати порјеклом из леонардита, врсте угља са високим садржајем хуминских киселина. У воћарској производњи при избору азотних ђубрива, предност треба дати ђубривима на бази амонијум-сулфата која поред 20% азота садрже и 24% сумпора. Уопште говорећи, сулфатни облици минерала (калијум сулфат, магнезијум сулфат, гвожђе сулфат) су лакорастворљиви, приступачни облици минерала који у себи садрже и знатне количине сумпора кога смо окарактерисали као важну карику у формирању стабилног хумуса. За сулфате је карактеристично да имају низак индекс саланитета, за разлику од хлорида који у високим дозама делују као биоциди. Најчешћи облик калијума у јефтинијим ђубривима је управо калијум-хлорид, па се дуготрајном употребом великих количина овог типа ђубрива јавља проблем са смањеном биолошком активношћу земљишта и губитком хумуса.
Стална и прекомјерна употреба фунгицида и хербицида такође негативно утиче на развој микрофлоре а нарочито микорозних гљива, па при избору препарата треба бирати оне који чине мање штете по еко систем или користити био препарате. Нарочиту претњу по микроорганизме представља примjена хербицида на бази глифосата. Земљишном микросвијету је потребно најмање 6 мjесеци да се опорави од само једне примјене овог препарата у пуној дози.
Код наших пољопривредних произвођача уобичајено је повремено уношење стајског ђубрива у земљиште као начина побољшања плодности. Међутим, треба истаћи да стајњак није хумус, већ материјал од кога у повољним условима и неометаним радом корисних микроорганизама може настати хумус. Уколико се не придржавамо напријед наведених пракси, потребних за стварање и очување стабилног хумуса у земљишту, скоро комплетна количина унијете органске материје било у виду биљних остатака или стајњака биће у потпуности минерализована и на путу ка атмосфери.
