Пратећи временску прогнозу за наредни период, једна од обавезних мјера је засјењивање пластеника, ако произвођачи нису то урадили. Засјењивање може бити помоћу мрежа или кречењем. За засјењивање помоћу мрежа користе се зелене мреже чији је проценат засјењивања од 30 до 40%. Код система кречења најбоље је користити јупол (бијели) јер је отпорнији на сапирање од креча. Разређени јупол би требало помоћи канти за третирање (прскање) равномјерно нанијети по цијелој површини пластеника. Овакво једно наношење би требало бити довољно за цијелу сезону. Исто тако, кречење је доста јефтинији систем од мрежа за засјењивање, међутим ако се мреже правилно користе и складиште њихов вијек трајања је неколико година.

Паприка има слабо развијен корјенов систем, а велику надземну масу тако да јој је потребно доста воде. Најбоље је одржавати ПВК на 60% до 70 %.  Интервали и норме наводњавања се повећавају са фазама развоја биљке. Највише воде је потребно у периоду пуног плодоношење, а то је јул и август мјесец, тада интервали наводњавања износе од 4 до 5 пута седмично. Евентуални недостатак воде се одмах може примјетити на плоду паприке јер сам плод садржи од 80 до 90 одсто воде. За савременију производњу требало би користити мјерне инструменте прије свега тензиометре који  очитавају влажност земљишта и помоћу којих се може одредити моменат наводњавања. Поред овог инструмента најчешће се користи и ЕЦ метар који мјери електричну проводљивост раствора, а чија је вриједност за паприку од 1,1 до 1,3 mS/cm. Јако је важно да се ова вриједност одржава у њеним идеалним границама због максималног усвајања храњива. Поред мјерења самог раствора, потребно је и извршити мјерење раствора у земљишту кад се заврши наводњавање помоћу екстрактора. Често се зна десити да норма наводњавања буде превелика па раствор има вриједост далеко мању од идеалне. О свим овим параметрима треба водити рачуна јер они сами утичу да цијена коштања буде мања или већа. Вријеме и количина прихране се обавља у складу са фазама развоја биљке, па се те количине могу кретати од 0,5 грама до 3 грама по биљци недељно у зависности од фазе развоја.

Прва фаза развоја – мјесец дана од пресађивања, врши се прихрана једном недељно формулацијом 1:3:1 или 1:4:1 у количини до 25 килограма по хектару недељно.

Друга фаза – од мјесец дана старости до заметања првих плодова, врши се прихрана два пута недељно формулацијом 1:1:1 у количини до 25 килограма по хектару недељно.

Трећа фаза је фаза развоја од бербе првих плодова па до краја вегетације. У овој фази прихрана се врши два до три пута седмично (некад и чешће са мањим количинама) са формулацијом 2:1:4 или 2:2:4 у количини од 25 до 40 килограма по хектару недељно. За вријеме интезивног брања могуће је извршити промјену формулације у чисто калијумово ђубриво ради постизања што већег приноса. Сваких 7 до 10 дана приликом наводњавања треба извршити ђубрење калцијумом ради спречавања појаве суве трулежи у количини од 2 грама по биљци.

 

Заштита паприке огледа се прије свега у плодореду, праћењу и превентивном третирању. Праћење појаве штетих инсеката врши се помоћу лепљивих трака/плоча или клопки и на основу просјене стања одређује се вријеме третирања. За праћење бројности инсеката калифорнијског трипса користе се плаве лепљиве плоче, а за праћење бројности лисних ваши жуте лепљиве плоче. Бројање се треба обављати једном до два пута седмично, а третирање почиње када број инсеката пређе критичну тачку тј. економски праг штетности. Да би се смањила могућност уласка инсеката у пластеник пожељно је на отворима поставити анти – инсектицид мрежу која има двојаку функцију. Прво да спречава улазак непожељних инсеката, а друга да спречава излазак већ постојећих који се налазе у пластенику. Исто тако обрада испред отвора пластеника има веома важну улогу у смањењу бројности инсеката.

Неке од најважнијих болести паприке су:

  1. Калифорнијски трипс – третирање се врши инсектицидом на бази: абамектин-а, тиаметоксам-а, пиретроид-а. Пожељно је да се приликом сваког третирања мјењају активне материје да инсекти не би развили отпорност. Калифорнијсни трипс је најзаступљенији у пластеницима и може га бити од 10 до 15 генерација у току године. Напада цвјетове, младе листове и оплођене плодове острављајући по њима црне линије (у облику шара).
  2. Племењача – третирање се врши фунгицидима на бази: металаксил-а или манкозеб-а. Иако племењача у пластенику није често заступљена требало би пратити стање и вршити превентивна дјеловања да не би дошло до инфекције.
  3. Сива трулеж – третирање се врши фунгицидима на бази: пириметанил-а, боскалид-а, флудиоксонил-а. Патоген напада плодове паприке код којих се ствара трулеж. До ове појаве може доћи ако немамо избалансирану исхрану, ако је слабо провјетравање, слаба освјетљеност итд.
  4. Лисне ваши – третирање се врши фунгицидима на бази: делтаметрин-а, тиаклоприд-а. У току једне вегетације може бити више генерација, па је потребно праћење стања и превентивно третирање. Лисне ваши су преносници вируса, па је потребно обратити пажњу и вршити благовремено третирање.

 

Ово су неке од најчешћих болести у пластеницима на које треба обратити највише пажње. Увијек је потребно одредити тачну количину заштитног средства, а у случају да остане средства никако да се врши поновно третирање већ да се складишти у складу са Законом о средствима за заштиту биља Републике Српске.

 

 

Оставите одговор