Сточни грашак (Pisum sativum, var. Arvense L.) је једна од најраспрострањенијих, високопротеинских култура, која се гаји у циљу добијања квалитетног крмива. Води поријекло с Блиског истока, одакле се брзо проширио у свим правцима, посебно у Европу, сјеверну Африку и централну Азију. У зависности од дијела биљке који се користи, сточни грашак се дијели на крмни и протеински. Крмни грашак се одликује бујном надземном биомасом, коси се у фази пуног цвјетања и образовања првих махуна, и користи се цјелокупaн надземни дио биљке. Крмни грашак може да се гаји као чист усјев или чешће у смјеши са потпорним усјевом (стрним житима). С друге стране, протеински грашак, такође познат и као грашак за суво зрно, гаји се искључиво ради зрелог зрна богатог протеинима и гаји се као чист усјев.
Значај сточног грашка у производњи крме огледа се, у првом реду, у могућностима остварења високих приноса крме и зрна, одличног квалитета. Затим, у скромним захтјевима према условима успијевања (посебно озиме форме), могућношћу гајења као међуусјева, у чистој култури и смјешама, те у разноврсним начинима искоришћавања у исхрани животиња, као што су зелена крма, сијено, сјенажа, силажа, суво зрно и други.
Захваљујући квалитетном хемијском саставу, високом садржају сирових протеина, калцијума и стимулирајућих материја, витамина С, сточни грашак представља високо вриједну компоненту у исхрани свих врста и категорија домаћих животиња.
Зелена крма представља најјефтинији начин искоришћавања сточног грашка, с најмањим губицима. Богата је протеинима (повољног аминокиселинског састава), угљеним хидратима, витаминима, минералним материјама, добро је конзумирана од стоке у свим фазама развоја. Принос и храњива вриједност зелене крме у знатној мјери зависе од времена кошења. Најинтензивније накупљање суве материје и протеина је у фази образовања махуна и наливања зрна. Максималан принос зелене крме и протеина, грашак достиже у фази наливања сјемена у плодовима средњих махуна, при чему махуне доњих етажа почињу да жуте, а вршне почињу наливање сјемена.
У неким случајевима јавља се потреба за дехидрацијом зелене крме, чиме настаје грашково брашно са квалитетом који не заостаје за квалитетом луцеркиног брашна.
Ако се коси раније, прије наливања сјемена, сточни грашак је погодан за справљење сијена. Како би се спријечило полијегање грашка и обезбиједило избалансирано храњиво пожељно га је гајити у смјеши са стрним житима. Стрна жита имају већи садржај суве материје, чиме се обезбјеђују бољи услови за сушење. У том случају кошење се обавља у фази од средине до пуног цвјетања али прије класања стрнина. У односу на друге облике конзервисане кабасте сточне хране, справљање сијена од сточног грашка се рјеђе користи, с обзиром да се ради о храњиву с најваријабилнијим хемијским саставом и храњивом вриједношћу, због значајног утицаја временских услова, који могу да доведу до великих губитака како у приносу тако и у квалитету крме.
Такође, у смјеши са стрним житима,сточни грашак је изузетно погодан за силирање. Силирање je процес у току којег се свјежа биомаса подвргава ферментацији у анаеробним условима, гдје помоћу микроорганизама долази до настајања млијечне киселине, сирћетне киселине и етил алкохола, при чему се pH снижава, биомаса се укисели и добија се квалитетна храна у којој je спријечен развој протеолизних бактерија. Стрнине се првенствено сију као носач, ради заштите грашка од полијегања, али и због ниског садржаја шећера и високог пуферног потенцијала грашка, у циљу надокнаде истих. Тренутак одређивања почетка силаже зависи од потреба храњива које изискује систем исхране на фарми. Комбинација грашка и житарица може да се коси од фазе цвјетања грашка па до формирања зрна у махунама. Што је грашак у већој фази зрелости, то је удио протеина у силажи мањи а већи проценат суве материје. Силирање крме сточног грашка врши се уз додатак разних хемијских конзерванаса и храњива богатих угљеним хидратима. Силажа зеленог зрна грашка уз додатак натријум-метабисулфита (Na2S2O5 ), свјеже сурутке и кукурузне прекрупе, одликује се садржајем сирових протеина од око 10% и реакцијом средине од 4,5-5,0, што представља повољно рјешење да се храњива вриједност сточног грашка сачува до момента употребе.
Један од новијих начина конзервисања крме сточног грашка је сјенажа, која се сматра погоднијим процесом спремања сточне хране у односу на силирање и припрему сијена, јер су механички губици мањи, лист остаје сачуван и хемијски састав је незнатно промјењен. Припрема сјенаже представља комбинацију два начина конзервирања кабасте сточне хране – сушења ради припреме сијена и силирања. Због предности у односу на први и други начин конзервисања (спремања сијена и силаже), сјенажа има све већи значај посебно при конзервисању биомасе легуминозних биљака. Покошена зелена маса соточног грашка мора да се просуши, све док се садржај влаге не сведе на 45-55%. Након тога, просушену биомасу треба исјецкати и јако сабити, у циљу истискивања ваздуха из ње, односно стварања анаеробне средине, што ће онемогућити труљење органске материје изазвано радом бактерија и гљива. Овако припремљена крма задржава свјежину, а лист који је главни извор протеина, у цјелини остаје очуван.
Захваљујући ниском садржају антинутритивних материја, зрно сточног грашка се може користити у исхрани домаћих животиња, непосредно након жетве и без претходне термичке обраде. Грашак за суво зрно је одличан извор биљних протеина (23-27%) и у значајној мјери може надокнадити дефицит протеина биљног поријекла, за потребе сточарске производње. Сварљивост зрна је изузетно висока, па се грашак убраја међу зрнаста храњива са највећом сварљивошћу. Зрно грашка је богато метионином, једном од важнијих аминокиселина у исхрани домаћих животиња, док је и садржај лизина такође висок, што зрну протеинског грашка даје додатну нутритивну вриједност.
Посебан значај сточног грашка огледа се у присуству бактеријалне симбиозе, те могућношћу азотофиксације значајних количина азота, односно минималне употребе азотних ђубрива и гајења за зеленишно ђубрење, што све има посебног значаја за производњу здраве хране и заштиту еко средине.
