Здравље биља је од велике важности за биљну производњу, природне екосистеме и биолошку разноликост . Из тог разлога је потребно предузети све неопходне мјере борбе у сузбијању штетних организама (како проузроковача биљних болести и штеточина тако и коровских врста) како би сe здравље биља држало под контролом. Потреба за таквим мјерама постоји већ дуго. Оне су предмет међународних споразума и међународних конвенција, укључујући и Међународну конвенцију о заштити биља (IPPC).
Мјере које се користе за заштиту биља могу бити индиректне (превентивне) и директне.
Индиректне мјере се примјељују прије заснивања производње и обухватају све мјере које су, на више начина, утицале да спријече доспијевање штетних организама на површине на којима се заснива производња неког усјева или засада воћака и винове лозе (правилан избор парцеле, употреба здравог и чистог сјемена и здравог садног материјала,отпорне и толерантне сорте, правилан третман стајњака и осталог органског ђубрива,чишћење пољопривредних машина, уништавање корова и биљака домаћина на непољопривредним земљиштима и др.)
Директне мјере борбе обухватају све мјере заштите које се изводе на производним површинама а могу бити агротехничке и механичке мјере, хемијске, биотехничке и биолошке мјере борбе.
Агротехничке мјере представљају скуп различитих мјера које доприносе спријечавању појаве штетних организама и смањењу бројности њихове популације, чиме се доприноси повећању отпорности и толерантности на напад штетног организма, као и опште здравствене кондиције гајених биљака (обрада земљишта, ђубрење, орезивање, уклањање и уништавање биљних остатака и инфицираних плодова итд).
Механичке мјере спречавају ширење штеточина и њихово уништавање механичким путем, како у једногодишњим усјевима тако и у вишегодишњим засадима.
Хемијске мјере представљају примјену хемијских средстава за заштиту биља, а то су активне хемијске материје које се користе за сузбијање читавог спектра штетних организама (разних врста штеточина,прије свега инсеката, проузроковача разних болести и корова) на гајеним биљкама .
У склопу стратегије интегралне заштите биља оне су често најјефтинији и најефикаснији начин сузбијања штетних организама
Примјена ових средстава треба бити у складу са добром пољопривредном праксом (одговорном употребом и правилним руковањем) и основним принципима интегралног управљања штетним организмима (IPM). Треба их користити само у случајевима нарушавања економског прага штетности на гајеним биљкама.
У складу са наведеним, хемијске мјере би трбало бити само допуна осталим мјерама сузбијања штетних организама. У случајевима кад је хемијска мјера оправдана и једина могућа, савремена пољопривредна производња фаворизује примјену селективних хемијских средстава за заштиту биља, не доводећи у опасност ни биљни ни животињски свијет ни њихову разноликост.
Биотехничке мјере представљају примјену средстава за привлачење, хватање и убијање штетних инсеката, ометање њиховог размножавања или одбијање штеточина (сексуални феромони, атрактанти и репеленти). Атрактанти служе за привлачење оба пола штетних инсеката и праћење њихове појаве због одређивања оптималног рока за њихово сузбијање. С друге стране привучени инсекти се могу уништавати на једномј мјесту чиме се спречава уништавање корисних инсеката, смањује загађење производа и животне средине. Могу се користити и као средства за дезоријентацију (феромони) и ометање лета мужјака у проналажењу женке у вријеме парења што свакако утиче на смањење бројности популације следеће генерације, а сам тим и на смањење штете коју они изазивају на гајеним биљкама. То су средства која су специфична за сваку врсту посебно, производе се синтетички и на тржишту је познат велик број феромона различитих инсеката. Овакве мјере заштите имају предност над осталим јер су феромони потпуно неотровни за топлокрвне животиње а исто тако и за корисне инсекте (пчеле, бубамаре, суперпаразите и предаторе штетних инсеката).
Најчешћа употреба феромона је у облику феромонских клопки различитих облика и величина, прилагођених хватању појединих врста инсеката. Најбољи резултати се постижу на мањим површинама и у комбинацији са другим нехемијским мјерама заштите против штетних организама.
Репеленти су средства која служе за одбијање инсеката и других штеточина од гајених биљака и на тај начин смањују могућност штете изазване њиховим нападом као и могућност преношења изазивача болести чији су вектори.
У органској производњи ова средства се користе као неизбјежна мјера заштите.
Биолошке мјере подразумијевају сузбијање штетних организама примјеном њихових природних непријатеља (инсеката, биљака и микроорганизама: вируса, гљивица и бактерија). Природне непријатеље називамо корисним организмима јер на биолошки начин уништавају штетне организме на биљу (употреба разних корисних инсеката у затвореним просторима производње али и на отвореним, нпр. бубамаре које се хране биљним вашима, златица амброзије која се храни овим коровом и још многи други).
У савременом тумачењу примјене хемијских средстава за заштиту биља, велика пажња се посвећује очувању животне средине и начину примјене тих средстава тако да не утичу негативно на природне непријатеље штетних организама.
У вријеме кад се научним сазнањима износи све више података о загађивању животне средине, све већа предност се даје примјени биолошких мјера заштите у односу на употребу хемијских средстава за заштиту биља.
Међутим, средства за биолошко сузбијање обично су ефикасна само када је интензитет појаве неког штетнхог организма мали па су често потребне и друге мјере интервенције.
За примјену биолошких мјера сузбијања неопходна је стручна оспособљеност као и за средства за заштиту биља у смислу формулације, примјене и управљања отпорношћу.
Коју мјеру ће примјенити и да ли ће их комбиновати искључиво је избор пољопривредних произвођача и зависи од њиховог разумијевања проблема који изазива одређени штетни организам. Зато је јако битна улога пољопривредних савјетодаваца и њихове препоруке које морају бити довољно флексибилне и прилагођене агротехничким праксама, земљишним и климатским условима типичним за регије гдје се обавља пољопривредна производња.
У циљу рационализације, савремена пољопривредн производња подразумијева примјену интегралне заштита биља (IPM), а она представља процјену и примјену свих расположивих мјера заштите биља и других мјера које спрјечавају развој популација штетних организама, доводећи их на најмањи могући ниво опасности по људско здравље и животну средину.
То је специфична стратегија сузбијања штетних организама на најекономичнији, еколошки и друштвено прихватљив начин у појединим срединама. IPM проводе они произвођачи који усвајају праксе које су по њиховој процјени практичне и корисне за њихову дјелатност. При томе се узимају у обзир све релевантне мјере сузбијања које су доступне на локалном нивоу што подразумијева искоришћавање локалних ресурса, најновијих истраживања и сазнања, технологија и искуства произвођача.
Последњих година смо свједоци све већег разумијевања и свијести потрошача о утицају пољопривредних пракси на здравље људи и њихову околину што свакако утиче на одабир мјере за заштиту биља, односно све већа пажња се поклања безбједности пољопривредних производа, нарочито свјежег воћа и поврћа.
Овакав приступ заштите здравља биља одавно је и законски регулисан у земљама ЕУ, а постепено се уводи и код нас.
Због глобализације трговине и климатских промјена постоји све већи ризик по здравље биља и од уноса нових врста које су штетне за биље и биљне производе. Како би се та опасност спријечила доносе се посебне (законом регулиане) мјере за утврђивање фитосанитарних ризика које представљају одређени штетни организми и смањење тих ризика на прихватљив ниво.
