Само они воћари који се благовремено припреме за зиму, могу у следећој вегетацији очекивати задовољавајући принос и квалитет плодова. Одмах након завршене бербе, у јесен, почињу припреме за наредну вегетацију. Врло је битна хигијена воћњака, односно санитарне мјере и у том смислу се врши уклањање осушених стабала, сувих и поломљених грана, опалог лишћа, трулих и мумифицираних плодова (и са воћке и са земљишта испод воћке) и других биљних остатака који су чести извори заразе за наредну годину. Такође је пожељно да се неком металном четком оструже кора са стабла и рамених грана. На тај начин се, заједно са старом кором, скида маховина, лишајеви и гнијезда гусјеница које презимљавају на стаблу. Све ове биљне дијелове треба уклонити из воћњака и спалити. Њиховим уништавањем се смањује популација патогена.
Следећа обавезна мјера заштите у воћњаку током јесени јесте јесење “плаво прскање” воћака. (Назив потиче од плаве боје коју остављају средстава која се користе за јесењи третман воћака). Овом мјером заштите сузбијају се узрочници многих болести на воћкма, а неке болести се једино, овим третирањем, могу успјешно контролисати.
Најбоље вријеме за „плаво прскање“ је када са стабала опадне око 50-60% лишћа. Третирање треба обавити по лијепом времену, без вјетра, када је температура изнад 10°C. Стабла морају бити добро наквашена, док са њих не почне да капа течност, због чега се често каже да се воћке „купају“. Уколико неки дио остане неистретиран, на њему се може у прољеће појавити болест, али, с обзиром да средства за јесење прскање имају плавичасту боју, воћари могу лако уочити пропуст који су направили приликом прскања и поновити прскање прескоченог мјеста.
Ако у јесен почне опадање лишћа, па настави релативно топло (изнад 0°C) и влажно време онда у том случају треба направити изузетак па плаво прскање треба обавити одмах, односно никако не чекати да отпадне 70% лишћа, јер, чим отпадне 5% или 10% лишћа, већ има довољно раница да се преко њих оствари инфекција довољно јака да проузрокује штете на воћкама.
Уколико се одужи период влажног времена и температуре изнад 0°C, прскање поновити када опадне већи дио лишћа. Ово нарочито важи за засаде у којима је присутна смолоточина и други симптоми пропадања ткива, односно тамо гдје је било проблема у току вегетације. У овом периоду прскање треба поновити и у случају већих падавина (преко 25 mm кише) и ако су температуре такве да је могућа инфекција. За вишегодишње засаде се препоручује минимално 1000 l/ha, а за винову лозу 600 l/ha како би се биљке могле што боље „окупати“.
Средства којим се врши jeсење третирање воћака су фунгициди на бази бакарних једињења. Ови фунгициди имају најшири спектар дјеловања на патогене укључујући и бактерије али се, код већине воћних врста, могу употребљавати само у фази мировања због изазивања фитототоксичности на зеленим дијеловима у периоду вегетације.
Тако се „плавим прскањем“ сузбија рогач шљиве, монилиозе и шупљикавост лишћа коштичавих воћки (кајсије, брескве, шљиве, трешње, и вишње), као и краставост плодова кајсије и коврџавост листа брескве, али и бактериозне пламењаче јабуке и крушке и бактериозни рак крушке, које представљају најопасније болести на овим врстама.
Проузроковачи наведених болести презимљавају у крошњи ваћака, скривени у пукотини коре, пупољцима, рак-ранама, трулим органима и другим скривеним мјестима, па ујесен и у току зиме, уколико су зиме благе, могу доспјети на осјетљиве дијелове воћке и остварити њихову заразу.
Правовременим плавим прскањем, прије остваривања инфекције, уништавају се патогени на мјестима њиховог презимљавања.
Уколико се пропусти наведено третирање код коштичавих воћних врста не може се, у потпуности надокнадити пропуштено каснијим прскањима или другим мјерама.
Значај плавог прскања се посебно уочава код сузбијања проузроковача болести коврџавости лишћа брескве и нектарине, гдје је његова улога 90%, а коврџавост је једна од најзначајнијих болести брескве и нектарине у нашој и земљама окружења. Може нанијети велике штете, као што су пропадање зараженог лишћа, плодова и смањење родности у наредној години. Изнурене воћке су подложне измрзавању и нападу других патогена. Ова болест је, поред осталог, узрок кратког животног вијека брескве и нектарине.
Примјена бакрених фунгицида у јесењем периоду препоручује се и за неке друге врсте воћа код којих се јављају бактериозе као нпр. бактеријска пјегавост на ораху или бактеријска палеж и бактеријски рак на лијесци.
У јесен се примјењује још једна мејра која може помоћи у ублажавању последица ниских температура. То је кречење стабала које има за циљ ублажавање температурне осцилације између дана и ноћи у деблу. Кречење се врши чорбом која се припрема на следећи начин: 5 kg негашеног креча, 0.5 kg кухињске соли и 0.25 kg сумпора. Све се помијеша и угаси водом (воде додати толико да смјеса буде конзистенције млијека). Остави се да одстоји 2 дана и онда примјењује. Кречење успорава кретања сокова у воћкама а на тај начин одлаже и почетак вегетације, што може помоћи у избјегавању раних прољећних мразева. Ова мјера највише ефеката има код коштичавих воћних врста (прије свега кајсије, шљиве и вишње).
