Јањ је географска, историјска и културна област јужно од Шипова, према Купресу, коју чини 18 села смјештених око кањона ријеке Јањ. Област Јања обухвата око 85% површине општине Шипово , односно,простире се на око 450 км2. На простору Јања се налази Јањска висораван, Грбовачко поље, планина Виторог, Ваганска пећина, прашума Крива јела, манастир Глоговац. Основна дјелатност становништва у Јању је пољопривреда. Сточарство је заступљено више од 95%. Од традиционалних аутохтоних производа издвајају се jањски кајмак и сир од необраног млијека у плетеници. Прављење jaњског кајмака обавља се у неколико сљедећих корака:

  1. Избор млијека. По врсти и квалитету исто је као и за прављење било којег пуномасног сира. Најбоље је кравље млијеко из брдско-планинских подручја. Млијеко са природних висоравни Јања, које се одликују природно нетакнутим пашњацима, планином Виторог и једном од најчистијих ријека у Европи, ријеком Јањ, свакако је најквалитетнија сировина за прављење кајмака. У љетњем периоду краве су на испаши и хране се квалитетном травом са пашњака, а у зимском периоду. планинским сијеном, уз чисту питку воду из ријеке Јањ, без додатака силаже и концентрата, тако да са сигурношћу можемо рећи да се ради о чистој, еколошкој, производњи млијека.
  2. Пастеризација (узваривање) млијека. Кајмак се справља од куваног млијека. Свјеже помужено млијеко се проциједи на циједило или газу. Затим се разлијева у посуду или тепсију коју стављамо на шпорет. Уз загријавање и мијешање млијеко прокључа и држи се да кључа отприлике петнаестак минута. Потребно је обратити пажњу да млијеко не загори и да не дође до кипљења, нарочито на почетку кључања.
  3. Разлијевање врућег млијека. Одмах по завршетку кувања или узваривања млијеко се кутлачом или сличном посудом разлије у плитке посуде (у овом случају тепсије). Некада су то биле дрвене карлице, а садапреовлађују емајлиране посуде, од нерђајућег челика. Напуњене тепсије држе се на шпорету све до наредног захвата, скидања масне коре.
  4. Кајмачење. Издваја се маснији дио млијека и формира се кора. Маст је лакша од остатка млијека и зато се постепено подиже ка површини. Честице масти имају опну протеинске природе, а захватају и згрушане протеине, па се тако добија производ који је мјешавина већег дијела масти, а мањег дијела протеина. Количина и карактеристике кајмака и млијека које остаје при скидању коре зависе од :
  • брзине хлађења млијека,
  • дужине мировања млијека до скидања коре,
  • температуре млијека у моменту скидања коре.

Пожељно је да се млијеко на почетку успорено хлади, односно, да прва два часа остане на темпаратури од око 800 (због тога се након узваривања држи изнад шпорета), а онда се постепено хлади (загасивањем ватре на шпорету) и тек након 12 часова достигне температуру повољну за скидање коре. Млијеко се, ради издвајања масног слоја, може оставити и до 24 часа, па и више, нарочито у зимском периоду. Температура у моменту скидања коре не би требало да буде преко 180 Целзијуса, још боља је од 10 до 15 степени (зато је пожељно да се млијеко држи у хладним просторијама). Ако је млијеко хладно онда слој масти који се налази непосредно испод очврсне и скида се заједно са кором. У супротном, ако је млијеко топло (више од 20 степени) у вријеме скидања коре, слој неочврснуте масти, испод коре, остаје у млијеку.

Слика 1. Јањски кајмак

  1. Скидање масне коре, слојење и стављање у посуде за зрење. Посуде за зрење кајмака некад су биле углавном качице за зрели и млади кајмак. Сада су, углавном, судови од пластике различитих величина и облика, зависно од прилика. Прије скидања коре треба тупим ножем проћи између зида посуде и саме коре како би се могло лакше захватити. Иначе, скидање коре са млијека може се обавити на два начина. Посуда се нагне, а кора задржи руком, тако да се млијеко испусти, а кора пренесе у посуду за зрење. Исто се понови са сљедећом посудом и тако до краја. При томе се пази да слојеви буду уједначени и да кора буде без празнина. Други начин предвиђа да се кора захвата перфорираном или мрежастом кашиком тањирастог облика и пренесе у суд за зрење и продају. Прије стављања првог слоја, по дну посуде, поспе се мало соли, а онда преко сваког наредног слоја такође се додаје мало соли. Количина соли одређује се зависно од намјене производа. За дуже зрење и чување потребно је више соли јер со, као и код сира, не утиче само на укус већ је и конзервирајући фактор. Кад је качица или друга посуда знатно већа него што је једнодневна производња, пуњење траје више дана. Ако се кајмак припрема за продају као млад (млади кајмак) онда се коре слажу у качице или друге посуде и кад се напуне (обично крајем седмице), користи се као млади кајмак. 

    Слика 2. Јањски сир у плетеници

  2. Зрење и чување кајмака. Посуде са кајмаком током зрења држе се у просторији која има подрумску температуру (око 15-18 степени). Послије 15 до 20 дана кајмак је зрео и може се дуго чувати на хладном и провјетреном мјесту. За дуже чување неопходно је да се површина заштити, најбоље преливом од топљеног масла. Током зрења арома кајмака се мијења и то од маслаца према сиру, док су промјене структуре усмјерене, од сира према маслацу.

За производњу једног килограма кајмака потребно је од 15 до 20 литара млијека што зависи од годишњег доба. Од остатка млијека, обраног послије скидања кајмака, може се произвести сир који се назива посни или прпа. Од 100 литара обраног млијека произведе се од 10 до 14 килограма сира.

Производња jањског кајмака је традиционална, преноси се с кољена на кољено. Тренутно, више од 100 пољопривредних произвођача у Јању производи jањски кајмак.

У оквиру  ИФАД пројекта, предузете су активности у циљу географске заштите jањског кајмака.