Паљење стрништа након жетве усјева је доста распрострањена пракса уклањања жетвених остатака у Републици Српској. Иако је ова пракса штетна за земљиште, животну средину и саму пољопривредну производњу, доста је често сусрећемо у сезони пољопривредних радова. Разлози за примјену овакве праксе су вишеструки, ако посматрамо са аспекта пољопривредних произвођача, али са агрономског становишта, може се слободно рећи да паљење стрништа нема било какву корисну сврху.
Паљење стрништа има низ негативних последица које доводе до дуготрајног уништавања земљишта, нарочито ако пољопривредни произвођачи ову праксу примјењују дужи низ година. Нарушава се структура земљишта, водно – ваздушни и топлотни режим земљишта. Све то доводи до нарушавања квалитета земљишта чиме оно постаје мање погодно или скоро потпуно неупотребљиво за производњу хране.
Паљење стрништа доводи до смањења плодности земљишта. Примјена ове праксе, нарочито дужи низ година, доводи до смањења инфилтрације воде у дубље слојеве земљишта и до 40 %. Садржај хумуса се смањује и до 30 %. Иначе, поражавајући је податак да се и без паљења стрништа садржај хумуса у нашим земљиштима смањује, а познато је колико је само образовање хумусног слоја дуготрајан процес. За образовање 1 cm хумусног слоја потребан је период од 100 и више година.
Паљење стрништа доводи до уништавања микро и макрофауне земљишта у слоју до 5 cm дубине. Паљењем жетвених остатака температура која се ствара на површини земљишта износи око 300 °C до 400 °C, док на 5 cm дубине та температура износи 100 °C што уништава све организме на тој дубини земљишта.
Ако се има у виду да микроорганизми врше процес минерализације органске материје и да учествују у превођењу есенцијалних храњивих елемената попут N, P, K, S у лакоприступачне облике за биљке, онда је разумљиво колики значај микроорганизми имају за плодност земљишта. Управо бројност и активност микроорганизама карактеришу плодност земљишта. Било какав облик деградације земљишта доводи до промјена у бројности, саставу и активности микроорганизама, а самим тим до промјене у плодности земљишта.
Како је поменуто, паљење стрништа смањује плодност и продуктивност пољопривреног земљишта, а самим тим и приносе гајених биљака. Ако се примјењује дужи низ година, због смањеног садржаја храњивих елемената за биљке, успорен је раст и развој биљака, отежан је развој корјеновог система услед збијености, односно нарушене структуре земљишта. Може доћи до труљења корјена и гушења биљака, уколико долази до забаривања, што је последица слабе инфилтрације воде у дубље слојеве земљишта. Дакле, паљењем стрништа се нарушава плодоносни слој земљишта неопходан за остваривање приноса.
Обзиром да је ријеч о жетвеним остацима и да се ради о сувљој вегетацији, а чињеница је да се сусрећемо са изузетно високим температурама у овом периоду, паљење стрништа од наизглед безазленог проблема може прерасти у озбиљан безбједоносни проблем по животе људи, њихову имовину, шумске екосистеме, дивљач. Посебан проблем представља и аерозагађење јер је дим који се ствара паљењем жетвених остатака извор угљен – диоксида (CO2), азотних оксида, сумпор диоксида (SO2), амонијака, метана, испарљивих органских једињења, а то су све стакленички гасови.
Алтернатива паљењу стрништа јесте заоравање жетвених остатака или прашење стрништа, што је редовна агротехничка мјера која подразумјева уношење жетвених остатака у плићи слој земљишта, а самим тим и органске материје. Ово је нарочито значајно за пољопривредне произвођаче који немају могућност примјене стајског ђубрива или примјене зеленишног ђубрења.
Заоравањем се жетвени остаци укључују у процес кружења органске материје стимулишући микробиолошку активност чиме се побољшава структура и водно – ваздушни режим земљишта. Овом мјером се враћа дио органске материје у земљиште, чува влага, заоравају корови или провоцира ницање других корова који ће са основном обрадом бити унесени у земљиште. Наравно и заоравање жетвених остатака зависи од тренутних временских прилика.
Разлози због чега се поједини пољопривредни произвођачи одлучују за примјену праксе паљења стрништа су вишеструки. Код једног броја пољопривредних произвођача примјена овакве праксе представља олакшавајућу околност, најјефтинији и најбржи начин уклањања жетвених остатака и припреме земљишта за сјетву наредног усјева. Ови пољопривредни произвођачи обично располажу лошијом механизацијом што повлачи додатне трошкове припреме земљишта, тако да им ова пракса дође као најбоље рјешење и поред тога што су свјесни њених негативних последица.
С друге стране, један дио пољопривредних произвођача заиста не располажу информацијама. Они паљење стрништа виде као начин сузбијања корова, болести и штеточина, а пепео као извор вриједних храњивих материја за биљке.
Обзиром да паљење стрништа смањује садржај храњивих материја у земљишту то додатно повлачи примјену већих количина минералних ђубрива у току вегетације да би биљке биле адекватно исхрањене, тако да уштеда на једној страни повлачи трошкове на другој.
Оно што је препорука за пољопривредне произвођаче је да требају имати у виду да је земљиште необновљив природни ресурс. Квалитет и принос гајених биљака директно зависе од квалитета и здравља земљишта. Оно што сад примјењујемо на неадекватан начин и да бисмо прошли јефтиније, засигурно ће у догледно вријеме доћи на наплату.
Осим тога, неопходне су сталне едукације пољоприврених произвођача како о негативним ефектима паљења стрништа и прекомјерне експлоатације земљишта, тако и едукације о одрживом управљању земљиштем и очувању земљишних ресурса.
