Соја (Glycine max L. Merr.) се сије у оптималном агротехничком року од отприлике прве декаде априла мјесеца до средине маја. Обзиром да касније сорте више реагују на касније рокове сјетве, сјетва почиње сортама које имају дужу вегетацију, док се сорте краће вегетације сију касније. Веома је важно касније сорте сијати што раније, да би за жетву пристигле прије јесењих киша како не би дошло до одлагања жетве, а и појаве болести у том случају.
У погледу соје, веома је битно испоштовати захтјеве у погледу фосфора (P) и калијума (K). Због њене осјетљивости на pH земљишта, посебну пажњу треба обратити на садржај лакоприступачног P и радити калцификацију земљишта. Земљиште треба да буде неутралне до благо киселе реакције како би се инокуланти могли активирати. Иако је соја осјетљива на азот (N) те у случају већих количина луксузира, а мање фиксира елементарни азот (N2), мање количине се могу дати са сјетвом како би имала резерву до активације квржичних бактерија. Осим тога, ако је земљиште киселе реакције, N се додаје због смањене активности инокуланата.
Норма сјетве соје зависи од рока сјетве и примјењене агротехнике. Орјентационо се креће од 70 до 110 kg/ha. У обзир треба узети клијавост, чистоћу и апсолутну масу сјемена који утичу на обрачунску вриједност сјетвене норме. Уколико неки од ових фактора нису испоштовани, норма сјетве се увећава за неких 10 до 20 %.
Прије сјетве врши се инокулација соје. У том случају боље резултате дају двокомпонентни инокуланти, који омогућавају за 20 до 25 % виши принос сјемена и 5 до 10 % виши садржај протеина, дакле и бољи квалитет.
Произвођачи би требали, уколико већ нису, искористити период без падавина јер је већ вријеме да се почне са сјетвом соје која је значајно одложена због временских прилика.
